Pomoć narodu

Piše: Vladica Krstić
OD početka jula 1991. do sredine maja 1992. godine i zvaničnog izvlačenja Vojske Jugoslavije sa prostora Bosne i Hercegovine, padobranci su izvršavali namenske zadatke i u toj republici. Već se ustalila praksa da baziraju na aerodromima i sa njih izvršavaju zadatke prema ukazanim potrebama i naređenjima pretpostavljenih starešina.
Padobranska borbena grupa "Bihać" činila je jezgro moralne čvrstine i borbeno uvek spremnih snaga na prostoru koji gravitira prema hrvatskoj granici, gde su se već vodili otvoreni oružani sukobi. Ta padobranska borbena grupa rešavala je sve "probleme" i izvršavala najsloženije zadatke, pa čak i one koji su izlazili iz okvira namene brigade.
Pošto je u početku angažovanja borbene grupe aerodrom bio blizu zone borbenih dejstava, a opet, s druge strane, u veoma bezbednoj zoni, u određenim trenucima se kod pojedinih starešina visokog ranga van sastava grupe javljala "želja" da raspolažu padobrancima, pa su naređenja "pljuštala" sa svih strana. Sa ove vremenske distance, može se zaključiti da komandni sistem višeg ranga nije funkcionisao kako je to bilo predviđeno. Najveći problem, zapravo, predstavljalo je mirnodopsko ponašanje dela stalnog sastava na bihaćkom aerodromu prema padobranskoj borbenoj grupi.
Mnogobrojni borbeni zadaci koje je nametala situacija na terenu i opasnost od prelivanja sukoba iz susedne Hrvatske i tadašnje Republike Srpske Krajine, pokazali su da je grupa manja nego što bi trebalo da bude. Ta borbena grupa je, između ostalog, rešila riskantan zadatak razoružanja paravojnih formacija koje su se okupile na obroncima Plješevice.
RITAM borbenih zadataka nametnuo je da se ubrzo formira nova borbena grupa na aerodromu "Udbine", koja je svoj zadatak odatle izvršavala od novembra 1991. do sredine aprila 1992. godine. I ona je bila sačinjena od vojnika i pripadnika rezervnog sastava. Zadaci te grupe svrstavaju se u izviđačke, službu traganja i spasavanja i obezbeđenja objekata i lica.
"Mostarci" su borbena grupa koja je svojim angažovanjem obeležila 63. padobransku brigadu i dala joj epitet neustrašivih boraca. Priča se da ih neprijatelj na tim prostorima još nije zaboravio. Nijedna padobranska borbena grupa nije toliko hvaljena, a potom kritikovana i prozivana kao što je to bilo slučaj sa momcima koji su bazirali na mostarskom aerodromu. Od avgusta 1991, pa do kraja maja 1992. ta padobranska borbena grupa je, zajedno sa ostalim delovima JNA i narodom, preživljavala najveće strahote rata. Na kraju se uz borbu izvlačila sa aerodroma. Rat se završio sporazumom, ali za narod na tim prostorima bio je izuzetno razoran i trajao je još nekoliko godina.
Dogodilo se tada da je cela jedna grupa rezervista svojevoljno stavila crvenu beretku na glavu. U prvi mah im je naređeno da ih skinu i poštuju važeće pravilo o odevanju. Poslušali su naređenje, predali su nadležnima crvene beretke, ali su odmah naručili i kupili još jednu seriju beretki slične boje. Više se niko nije usudio da im ih skine.
- Nismo mnogo marili za situaciju u mostarskom kraju, koja je krajem devedeset prve bila pred eksplozijom nacionalnih sukoba. Ponašali smo se vojnički na zadatku, poštujući sve mere borbenog obezbeđenja, ali smo, s druge strane, relativno često išli u grad da javno pokažemo svima da smo tu. Izlazili smo, družili se sa svojim prijateljima, i Srbima i Muslimanima i Hrvatima, koji su nekada služili vojsku s nama u padobranskoj brigadi. Mi smo bili prijatelji, a za nacionalnost nismo marili. Ubrzo su nas gostioničari naprosto uvlačili u svoje kafiće i čašćavali nas, jer smo na neki način bili garancija da je taj lokal bezbedan za sve. Uplašenom narodu smo ulivali samopouzdanje samom pojavom, a tako je bilo sve do proleća 1992. godine. Nažalost, rat je kasnije uzeo svoj danak - poverio se pripadnik rezervnog sastava iz Vršca.
Jedan od zadataka mostarske padobranske borbene grupe bila je i služba traganja i spasavanja (STS). Da bi ulili samopouzdanje pilotima i učvrstili međusobno poverenje, padobranci su se uvežbavali i za ekstremno teške načine izvršavanja tog zadataka.
Bio je petak, 15. novembar 1991. godine, i trebalo je da urade pokaznu vežbu na kojoj bi pilotima prikazali svoje umeće. Jedan od načina koji su posebno uvežbavali bilo je izvlačenje u helikopter pomoću sajle i čekrka. Vežbu ipak nisu izveli, jer su rano ujutru primali naređenje za borbeno angažovanje i premeštaj u rejon gde su se očekivala borbena dejstva - na ostrvo Vis.


SREĆA

- ZA taj zadatak se znalo i ranije, ali se u helikopteru nisu našla potrebna materijalna sredstva za spasavanje pilota iznad mora, mislim na čamce, ronilačka odela. Nisu nam ni mitraljez zakačili kod vrata. Već su Muslimani, a i Hrvati koji su radili na aerodromu počeli da opstruišu naređenja. Helikopter je kasnio oko četrdeset minuta, jer nisam dozvolio poletanje dok se i ta sredstva ne ubace u letilicu. Kasnije se ispostavilo da je to bio srećan trenutak u celoj akciji - priseća se Kuzma, tada komandir STS.
(NASTAVLJA SE)