Odziv 100 odsto

Piše: Vladica Krstić
POČETKOM aprila jake snage šiptarskih terorista i regularne albanske vojske, uz pomoć velike grupe stranih plaćenika, izvele su kopnenu agresiju na našu zemlju u zoni odgovornosti karaula "Košare" i "Morina".

Nakon prvog naleta neprijatelja, linija odbrane brzo je stabilizovana. Vojnički rečeno, sukobljene snage došle su u neposredan dodir i tačno se znalo ko je gde. Ubrzo u taj rejon stižu i padobranci da pomognu ostalim jedinicama iz sastava Prištinskog korupusa.

Treba reći da je, osim profesionalnim sastavom i vojnicima na služenju vojnog roka, brigada standardno bila ojačana i velikim brojem pripadnika rezervnog sastava. Zbog specifične obuke i obaveznih padobranskih skokova, jedinica se popunjava po posebnom sistemu, koji je i ovog puta dokazao svoju efikasnost. A kada je u pitanju odbrana otadžbine, takvim borcima i nije potreban poseban poziv. Popuna je, stoga, bila veća od 100 odsto, jer su dobrovoljno, bez poziva, došli mnogi njihovi bivši vojnici.

Za svoje "rezerviste" padobranci tvrde da su najbolji na svetu. Pored velike zajedničke ljubavi - spuštanja na zemlju sa velikih visina pod svodom čarobne kupole - zajednička su im i iskustva u svim burnim događajima koji su krajem dvadesetog veka zadesili našu zemlju. Po srčanosti, hrabrosti, optimizmu i vojničkoj časti, svi su kao jedan. Veliko međusobno poverenje, iznedreno u mnogobrojnim bitkama, kamen je temeljac veoma čvrstom vojničkom kolektivu.

Najveći deo brigade bio je angažovan na borbenim zadacima u odbrani na Kosovu i Metohiji. Na drugoj lokaciji deo jedinice je za to vreme izvodio borbenu obuku najmlađe generacije vojnika koje je rat zatekao a da još nisu ni uniformu obukli kako treba. Oni su časove borbene obuke imali prema ratnom planu i programu. Treći deo zadataka koje su izvršavali, a posebno je značajna, bila je služba traganja i spasavanja za potrebe Ratnog vazduhoplovstva.

Dolazak na padine Juničkih planina prema albanskoj granici bio je na izvestna način repriza njihovog prethodnog angažovanja na zadacima obezbeđivanja državne granice. Teren su odlično poznavali, jer su tokom 1998. godine tu prečešljali skoro svaki kamen. Za to vreme veže ih i bolno sećanje na tadašnjeg načelnika Štaba potpukovnika Gorana Ostojića, i još trojicu drugova koji su poginuli na borbenom zadatku. Ironijom sudbine, i te 1999. godine je načelnik Štaba brigade major Vidoje Kovačević teško ranjen, sa posledicama trajnog invaliditeta u rejonu karaule "Košare", samo nekoliko kilometara dalje od mesta lanjskog tragičnog događaja.

- Neprijatelj najbolje zna kako je prošao u sukobu s nama. A ako ne zna da smo to bili mi, pripadnici Šezdeset treće, još bolje. Sada, kada je sve završeno, svejedno je ko ih je porazio - glasio je kratak odgovor jednog kapetana, učesnika najtežih borbi koje su vodili. Osmeh na njegovom licu, bezbrižan i gotovo dečački, zamenio je na trenutak strog pogled neustrašivog borca.

Teško je izdvojiti imena boraca koji su se posebno istkali svojom hrabrošću i herojstvom. Čak i oni kji su poneli prestižno odlikovanje orden za hrabrost skromno dodaju da to nije samo njihova zasluga, već svih saboraca s kojima su bili.

- Svi imamo isto ime - Šezdeset treća padobranska. Nema pojedinaca, svi smo kao jedan. Međusobno najbolje znamo ko je koliko uradio i kako se borio, a to je dovoljno - ostaje u vazduhu da lebdi želja, takoreći molba, da ih ne prozivamo pojedinačno.

(NASTAVLJA SE)