Vojnici posebnog kova

Piše: Vladica Krstić
NAKON agresije, već krajem 1999. godine, aktuelizovala se priča o reorganizaciji Vojske Jugoslavije. Bilo je više ideja, ali sve su naginjale ka što većoj profesionalizaciji vojske i skraćivanju služenja vojnog roka. Kakva oružana sila je potrebna tadašnjoj Jugoslaviji, a potonjoj Srbiji i Crnoj Gori, bila je tema rasprava mnogih skupova.

U tom trenutku, 63. padobranska brigada bila je primer koji se nudio kao model za dalju transformaciju Vojske Jugoslavije. Formula je podrazumevala veći profesionalni sastav i manji broj vojnika na služenju vojnog roka. Dobrom selekcijom tih vojnika bira se rezervni sastav koji će biti odan jedinici i njenoj tradiciji.

Zbog visokog profesionalnog rejtinga i izvršenih zadataka u toku odbrane otadžbine 63. padobranska brigada dobija orden narodnog heroja. Upravo tada je svojim primerom, organizacijom i načinom rada još jednom ukazala na jedan od modela i sistemskih rešenja profesionalizacije. Ubrzo, početkom 2001. godine, 63. padobranska brigada biva proglašena za najbolju u Vojsci Jugoslavije.

Naime, sredinom januara 2001. godine, Inspekcija Generalštaba Vojske Jugoslavije izvršila je vanrednu, nenajavljenu, kontrolu 63. padobranske brigade, da proveri osposobljenost jedinice, izvrši mobilizaciju i sagleda nivo obučenosti i motivisanosti rezervnog sastava za namenske zadatke. Kontrolisani su i svi elementi borbene gotovosti.

TO JE bila druga takva kontrola padobranske jedinice za proteklih osam meseci, što je poseban kuriozitet. Prva, krajem maja, bila je redovna i najavljena. Čim je bila najavljena i upisana u godišnji plan, znači da je bilo dovoljno vremena da se sve eventualne nepravilnosti otklone pre dolaska inspektora u jedinicu.

Kolika je važnost takve kontrole, najbolje govore podaci da je jedinici data mobilizacijska uzbuna i da je za kratko vreme trebalo formirati ratnu jedinicu i biti spreman za dalja naređenja. Pokrenut je ogroman mehanizam pozivarskog sistema. Takve uzbune se daju retko. Uglavnom se proigravaju mobilizacijske radnje bez stvarnog dolaska rezervnog sastava. Uostalom, uspešno rešiti tako obiman zadatak nije ni moguće bez dugotrajnog napornog rada, disciplinovanog odnosa prema svojim obavezama i visoke osposobljenosti svakog pojedinca u sistemu.

Za kratko vreme, jedinica je bila u stopostotnoj pripravnosti. Popunjenost je bila daleko iznad predviđene. Iz svih krajeva zemlje došli su padobranci očekujući dalji zadatak. Zdravo jezgro vojničkih kolektiva, formirano na osnovu višegodišnjeg ratnog iskustva, dovoljno je čvrsto. Iako im to nije osnovno zanimanje, reč je o pravim vojnicima, profesionalcima, ljudima na koje otadžbina uvek može da računa.

Mobilizacijska uzbuna je, doduše, bila u najgore moguće vreme, samo nekoliko dana nakon što je Savezna vlada "oprostila grehe" onima koji se nisu odazvali da brane otadžbinu onda kada je bilo najpotrebnije. Amnestija!? Treća ili četvrta u prethodnih deset godina.

Pripadnici padobranske vrigade su se uvek hvalili da imaju "najbolji rezervni sastav na svetu". To je činjenica koju su veterani potvrđivali i svojom krvlju. Reč je o ljudima koji imaju svoje poslove, porodice, hobije. O ljudima koji sve to ostavljaju i oblače uniforme s padobranskim znakom i to na samo jedan poziv - onaj koji je upućen iz njihove jedinice, padobranske brigade u kojoj su služili vojni rok, s kojom su prebrodili mnoge teškoće, išli u ratne vihore i prolazili kroz najopasnije situacije.

(NASTAVLJA SE)