Srbi uvek krivi!

Piše: Miroslav ZARIĆ
NASTUP srpskih akademika i pravo da ih lično ispituje, za koje se Slobodan Milošević prethodno izborio pred žalbenim većem Haškog tribunala, vratio je proces bivšem predsedniku Srbije i SRJ ponovo u političke vode. Za ovu uslugu optuženi može najviše da zahvali Karli del Ponte zato što je njen zamenik DŽefri Najs, ne bi li pojačao optužbu protiv Miloševića, pozvao u pomoć istoriju.

Satanizacija Srba na Zapadu verovatno je uverila Britanca da je sve istinito što je pročitao, video i čuo u medijskom ratu protiv Srbije, a da ovo "overi" zvanično i pred sudskim većem, Najs je izabrao "eksperta" za srpski nacionalizam u 20. veku. Amerikanka Odri Bading upravo je doktorirala na "srpskom nacionalnom pitanju", a kao bivši činovnik ambasade SAD u Beogradu i dobar poznavalac srpskog jezika, činila se tužiocu kao idealan svedok-veštak za suđenje u Hagu.

Kad se dr Bading, 23. jula 2003. godine, suočila na suđenju sa optuženim, ispostavilo se da je ono što ju je formalno preporučivalo za svedoka, stvarno bilo najveća mana u izveštaju koji je pripremila za Tužilaštvo. Čim je dobio priliku da je unakrsno ispituje, Milošević joj je, naime, predočio velika odstupanja u onome što je iznosila pred sudom, u odnosu na teze koje je (od)branila u svojoj doktoroj tezi.

PEDANTNIJI novinarski izveštači iz Haga odmah su primetili da je Badingova samo prepravila svoj naučni rad, ne bi li iskrivila, tačnije rečeno, potvrdila ružnu medijsku sliku o Srbima. Učinak ovakvog poteza svedoka bio je dodatni "politički materijal", na već prilično ispolitizovanom procesu. Ovo je okrivljenom, kao bivšem profesionalnom političaru, međutim, donelo izrazitu prednost.

Pokojni sudija Ričard Mej, koji praktično ništa nije znao o srpskoj istoriji, našao se tada "između dve vatre", izvukavši deblji kraj, kad je pokušao bar da ubrza dijalog između optuženog i veštaka.

- Ne vidim šta je svrha ovog nabrajanja imena? - prekinuo je Miloševića, kad je ovaj upitao Badingovu - zašto baš Vuku Karadžiću, pored tolikih lingvista, istoričara i filozofa, čija je imena citirao, pripisuje "autorstvo" ideje da se nacija definiše po jeziku.

- Gospodine Mej - uzivratio je optuženi - niste čuli prethodno pitanje, jer su na listi, koju me sprečavate da pročitam, ljudi koji su originalni tvorci te ideje, a među njima je i neko ko bi vam mogao biti poznat, nemački filozof Fihte! Ne verujem da možete da naučite celu srpsku istoriju samo za pola sata, ali pošto ste se ovde bavili alternativnom istorijom, smatram da će ovaj pojedinačni predmet biti relevantan.

Mejov naslednik, sudija Patrik Robinson, kao "običan" član veća, prisustvovao je lično ovoj "lekciji" svom predsedniku. Poučen primerom Britanca, Robinson se postarao da ne ponovi grešku prethodnika, a sigurno je, u vreme kad su, u decembru, nastupili "istorijski svedoci", Jamajčanin bio "bogatiji" u istorijskom znanju od Meja dok je pred ovim svedočila Badingova. Zato se novi predsednik veća, dok su tužilac i optuženi ispitivali akademike, opredelio uglavnom za ulogu posmatrača. Prekidao ju je jedino da povremeno opomene profesore istoričare, kad bi preterali u opširnosti, što je ponekad činio i Milošević.

U ovakvoj atmosferi, optuženom je, uz pomoć akademika svedoka, koji su takođe bili upoznati sa onim što je napisala i rekla doktorant sa Harvarda, bilo mnogo lakše da, deo po deo, rasprši krajnji utisak Amerikankinog priznanja - kako, u onome što se događalo, nijedna nacija nije nedužna, ali i tvrdnje da su Srbi, ipak, na neki način bili glavni krivci.

PRVA prilika da pobije ovakav stav Badingove, Miloševiću se ukazala kad je ispitivao akademika Mihajla Markovića. Optuženi je počeo izokolo, interesujući se za nacionalnu ravnopravnost unutar SPS. Kad je Marković, koji se sam predstavio kao osoba koja je napisala "Osnove" ove partije, izustio traženi odgovor o članstvu čak 50.000 nesrba, bivši i sadanjši njen predsednik upitao je direktno svedoka:

- Da li je u Srbiji iko ikad, tokom krize i do kraja rata bio proganjan na nacionalnoj osnovi?

- Nikad, niko, iako to apsurdno zvuči, s obzirom na sve iznete optužbe - odgovorio je Marković. - Jedino je u Srbiji ostala ista nacionalna struktura stanovništva, dok u ostalim državama gotovo da nema Srba. Poznato je da su u Srbiji dolazile muslimanske izbeglice. Neke su u njoj i ostale, a neke nesmetano otišle dalje.

- Ovde sam optužen da sam bio na čelu nekog zajedničkog zločinačkog poduhvata radi stvaranja velike Srbije i da je to postizano zločinima, čiji je cilj bio uklanjanje nesrba - nastavio je Milošević.

- Sve je to činjenično neistinito, jer zašto bi Srbi terali Hrvate, Muslimane i Albance iz Hrvatske, BiH i sa Kosmeta, ako ih već nisu proterivali iz Srbije.

Mihailo Marković je tolerantnost Srba u Srbiji prema drugim nacijama u "svojoj kući" i njihovu uzdržanost u susednim državama ilustrovao upozorenjem da je, na primer, SPS postojala samo u Srbiji, dok su druge partije "spolja" postojale u njoj i učestvovale na izborima.

Dalje ispitivanje ovog akademika pružilo je potpuno drugačiju sliku o prevashodno srpskoj krivici za ono što je izazvalo krizu na području bivše Jguoslavije i pratilo njen rasplet.

- Posebno mučan problem bio je pritisak albanskih nacionalista na Kosovu i Metohiji na Srbe i Crnogorce da bi ih isterali iz Pokrajine - podstakao je Milošević Markovića.

- Da, oni su zahtevali da Srbi i Crnogorci rasprodaju svoje kuće i odu - odgovorio je profesor. - A, kada neko od njih ne bi na ovo pristao, bio bi izložen nasilju. Ubijali su im stoku, ugrožavali kuće, a bilo je i slučajeva silovanja. Rezultat toga bile su stotine i hiljade Srba koji su napustili Kosmet.

- A, da li je to bio prvi put da se za ovako nešto upotrebe termini "etnički čisto" i "etničko čišćenje", upravo povodom progona Srba, Crnogoraca i drugih nealbanaca sa Kosova? - insistirao je optuženi.

- Da, to je prvi slučaj kad je ovaj izraz upotrebljen - odgovorio je Marković. - Postojala su razna proterivanja i pre toga, ali ona nisu tako nazivana. Kažnjavani su, i to drastično, i Albanci koji su želeli da žive u dobrim odnosima sa Srbima i drugim nealbancima.

TITULE I PROGONI
DA se sudije upoznaju - kakvu osobu izvodi kao svedoka odbrane, Milošević je najpre zamolio Mihajla Markovića, predstavljajući ga kao profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu i stalnog člana SANU, da potvrdi i neke od ostalih titula.

Optuženi je pomenuo, a svedok potvrdio, da je, od 1972. do 1990. godine, bio profesor an Univerzitetu Pensilvanija, član Međunarodnog filozofskog instituta u Parizu, potpredsednik Međunarodne humanitarne unije u Nemačkoj, profesor na Lund univerzitetu u Švedskoj, član Akademije za zaštitu mira u Beču, Helsinkiju i Londonu, i profesor na još mnogim univerzitetima u Evropi i Americi.

Da bi naglasio objektivnost svedoka, Milošević ga je naveo da pobroji nedaće koje su ga zadesile kao disidenta u prošlosti, na šta je Marković pomenuo tri perioda i naglasio da su o njima pisali "NJujork tajms" i "Vašington post".

- Poslednji put to je bilo 1990, kad sam razrešen svojih obaveza u Socijalističkoj partiji - potsetio ga je svedok.