Večito velika Srbija

Piše: Miroslav ZARIĆ

JEDNA od ključnih opštih tačaka optužbe protiv Slobodana Miloševića je da je "sprovodio svoju politiku stvaranja Velike Srbije". Opisujući istorijsku pozadinu i politička zbivanja osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, sve dok optuženi nije sišao s vlasti, u jesen 2000. godine, Haško tužilaštvo mu pripisuje da je ovo činio prisilno uklanjajući nesrbe sa velikih delova teritorije Hrvatske od 1991. do 1992, zatim Bosne i Hercegovine od 1992. do 1995, te Kosova od 1998. do 1999. godine.
"Istorijska pozadina i politički događaji na Kosovu krajem osamdesetih i početkom devedesetih od suštinskog su značaja za razumevanje, ne samo onoga što se dešavalo na Kosovu krajem devedesetih, a što je predmet ove optužnice, već i događaja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, koji su predmet zasebnih optužnica" - objašnjeno je u "kontekstu" kosovskog dela optužnice protiv bivšeg predsednika Srbije i SRJ.
Prvi udarac tezi o stvaranju "velike Srbije", čim je postavljen za "prijatelja suda", zadao je advokat Branislav Tapušković, jednostavnim upozorenjem na apsurd - da se velika Srbija, po stanovištu haškog tužilaštva, stvarala na teritoriji koja je oduvek bila srpska, jer je Kosmet i bio i ostao srpski.
OVA dilema izbila je u prvi plan, kad se kao svedok odbrane, pred sudom pojavio istoričar dr Slavenko Terzić, kojeg je zamenik glavnog tužioca DŽefri Najs, dosta agresivno, ali i prilično neuspešno, pokušao da presliša iz srpske istorije.
" - Kosovo je do 1912. godine bilo pod Osmanskim carstvom - predočio je tužilac svedoku - a te godine je anektirano od Srbije.
- Vi ne razumete suštinu stvari - odgovorio je svedok. - Kosovo je oduvek bilo deo Srbije, a pod osmanlijskom vlašću bilo je do 1912, kada je oslobođeno kao deo Srbije.
- Identitet Kosova nestao je 1918. godine?
- Ne, on ne postoji! Dokažite to što tvrdite."
Pravu priliku da se vrati na temu "velike Srbije", Milošević je dobio 25. jula 2003. kada je svedok veštak optužbe dr Odri Bading, u kontekstu stvaranja "velike Srbije", pomenula Nišku deklaraciju Nikole Pašića 1914. godine i izjavu regenta Aleksandra iz 1916. Optuženi je zahtevao da Amerikanka objasni šta u tim tekstovima ima o "velikoj Srbiji"?
- Oni nisu pravili nikakvu razliku između ideje o velikoj Srbiji i ideje o Jugoslaviji, pa se u Niškoj deklaraciji vidi veliko nastojanje srpske države kao nastavak onoga što je ova država već učinila za ujedinjenje svih Srba. U izjavi princa Aleksandra, poruka "tako da mi možemo učiniti Srbiju tako velikom da će ona uključiti sve Srbe i Jugoslovene, tako da možemo da stvorimo čvrstu i moćnu Jugoslaviju, čini mi se krajnje jasno da je u njegovoj svesti velika Srbija sinonim sa Jugoslavijom".
Zamerivši Badingovoj "prekrajanje istorije", Milošević je podsetio da Niška deklaracija poručuje da Prvi svetski rat treba da se završi ujedinjenjem Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu jugoslovensku državu i oštro joj zamerio što je "preskočila" Krfsku deklaraciju iz 1917. godine i stanovište slovenačkih i hrvatskih političara, koji su želeli zajedničku državu sa Srbima, kako bi izbegli sudbinu pobeđene strane u ratu. Svedokinja se pravdala da nije pisala istoriju o onome što je dovelo do ujedinjenja Jugoslavije i da je nastojala da bude što konciznija.
Pravi krah teze o stvaranju "velike Srbije", tužilaštvo je pretrpelo kad su se na sceni, pred Tribunalom, pojavili srpski akademici, kao svedoci odbrane. Prvi se o njoj izjašnjavao akademik Mihajlo Marković, koji je objasnio da ovaj pojam seže čak do 19. veka.
- To je poteklo od Austro-Ugarske - rekao je Marković. - Ona je na ovakav način pokušavala da diskredituje aspiracije Južnih Slovena da se oslobode i ujedine.
O POJMU "velike Srbije" najopširnije je govorio akademik Čedomir Popov, koji je objasnio da se on pojavio kao izraz težnje srpskog naroda za ujedinjenjem, ali i da su i ostali narodi imali slične nacionalne programe.
- Za razliku od srpskog nacionalnog programa - naglasio je Popov - programi susednih zemalja, za stvaranje, na primer, "velike Bugarske" ili "velike Hrvatske", bili su mnogo agresivniji.
Na Miloševićevo pitanje: "Ko i zašto optužuje Srbe zbog težnje za ujedinjenjem?", Popov je odgovorio:
- Optužbe se zasnivaju na dvema ambicijama. Prva je želja centralnoevropskih sila, pre svega Austro-Ugarske i Nemačke, da dođu na Balkansko poluostrvo. Druga je težnja srpskog naroda da se ujedini i zaštiti svoje teritorije, s obzirom na proklamovane ciljeve susednih država, da svoje granice prošire na teritorije na kojima su Srbi.
Popov je dodao, govoreći o nedaćama srpskog naroda na području Austro-Ugarske, da je sve ovo zamagljivano povikom na "velikosrpsku politiku", a što je nastavljeno i posle Prvog svetskog rata.
- To se proteglo i do današnjih dana, jer se i ovde ponovo govori o "velikoj Srbiji" - dobacio je Milošević.
- Da li izvori i dokazi o "velikoj Srbiji" imaju paralele sa onim što se dešavalo 1914-1915. godine, lično me zanima odgovor? - umešao se predsedavajući sudija Patrik Robinson.
- Teško je ne napraviti paralele, jer je ista retorika, a uvek se smatralo da Srbija ima agresivne planove prema susedima, da ima pretenzije na njihove teritorije i da hoće "veliku Srbiju". Paralele su očevidne i u pristupima u javnosti velikih sila prema Srbiji. Najdosledniji u iznošenju ovakvih stavova bili su zagovornici "velike Hrvatske", zaklanjajući se iza njih i štiteći sebe.
Kao primer teorija o neizbežnosti iskorenjivanja velikosrpstva, akademik Popov je naveo Iva Pilara, koji je 1915. godine, u svojoj knjizi, objavio da velikosrpska politika stvara prepreku širenju Evrope i katoličke vere na Balkanu.

SVI VELIKI
ČESTO pominjanje na suđenju "velike Srbije", "velike Bugarske", "velike Hrvatske" i "velike Albanije", ponukalo je sudiju Patrika Robinsona da se našali:
" - Nedostaje nam ovde samo politika `velike Bosne`. Sve države su, čini se, imale ekspanzionističke težnje.
- Srbija nije - ozbiljno je uzvratio Popov. - Ona je imala samo program stvaranja nacionalne države, što su želeli i svi ostali narodi.
- Jesu li Hrvati, Srbi i Slovenci jedan narod?
- Ideja o tome nije srpska, već hrvatska."