Put u - svet

Vladan Đorđević
PO okončanju burnih letnjih meseci 1862. godine zbog turskog bombardovanja Beograda, trebalo je da Đorđević produži školovanje na Liceju. Slabunjavo i telesno ne naročito razvijeno dete, ali odličan đak, otac šalje na više škole. Kitnjasto, polutursko a poluarnautsko odelo iz detinjstva, sa fesom na glavi, zamenili su šešir sa širokim obodom, pantalone od crnog toksina, i iste boje marama oko vrata, čiji su krajevi lepršali pri hodu. Evropska nošnja i duga kovrdžava kosa odavali su sliku pretencioznog poete koji namerava da postane spisatelj. Ali, Ipokrat je u izboru profesije krenuo u suprotnom pravcu.
Pošto u jesen 1862. godine, kada se Đorđević upisivao u Licej, još uvek nije bilo odeljenja za prirodne nauke, on se upisao na prava da ne bi izgubio semestar. Jestestveno (odnosno prirodno) odeljenje otvoreno je početkom 1863. u letnjem semestru, kada je i Licej prerastao u Veliku školu. Đorđević je odmah prešao na prirodni smer. Posle završenog drugog semestra postiže odličan uspeh.
Dekan Đura Daničić, naš slavni filolog, svojim autoritetom ubedio je Ipokrata prilikom upisa da je njegovo ime neobično za Srbina i da je manija davanja deci grčkih ili stranih imena prošla, a lepa stara srpska imena da se ponovo vraćaju u modu. Kao što je prekrstio Kostu u Stojana Novakovića, Janićija u Milana Kujundžića, tako je od ove godine i Ipokrat postao Vladan Đorđević, jer je tim imenom potpisivao svoje radove, a i koren ovog imena čisto je srpski, objašnjavao je dekan. Od tada, pa kroz ceo život, Đorđević nikada nije sebe nazvao niti se potpisao starim imenom. Ipokratom su ga nazivali samo još protivnici i polemičari po novinama, služeći se time kao poslednjim oružjem, dokazujući da Vladan nije Srbin i ističući to kao veliku nesreću.
INTERESOVANJE Đorđevića za prirodne nauke razvijalo se veoma brzo, a najveću zaslugu za to imao je profesor Josif Pančić. Vladan Đorđević se, posle prve godine Liceja, našao pred dilemom u kom pravcu bi trebalo da nastavi školovanje. Zbog "Kočine Krajine", objavljene u tek pokrenutom Vidovdanu 1862. godine, a po preporuci Đure Daničića, u njemu su mnogi gledali pre budućeg književnika nego prirodnjaka. Za ovaj kratki istorijski roman čulo se čak i u dvoru, gde je po kneževoj naredbi pozvan, i gde mu je uručena nagrada od 10 dukata. Iako se nije mogao odreći spisateljstva, rešio je da se posveti prirodnim naukama, ali nije bio načisto kojoj nauci konkretno. NJegove dileme razrešili su licejski profesori, koji su u konsultacijama sa ministrima ocenili predispozicije svakog licejca prirodnog smera i u skladu sa potrebama države za određenim kadrovima dali predloge ko će na koju nauku biti upućen. Vladan Đorđević i Lazar Dokić, kasnije guverner i vaspitač Aleksandra Obrenovića, određeni su za studije medicine, a kolika je bila potreba Srbije za školovanim doktorima najbolje će potvrditi podatak da je u kneževini bilo svega deset lekara.
Đorđevićev otac se u međuvremenu oženio i dobio decu sa drugom ženom. NJegova plata lekarskog pomoćnika nije bila dovoljna ni za osnovne potrebe i izdržavanje uvećane porodice, a kamoli za školovanje sina u inostranstvu. Zato se Vladan obraća Ministarstvu sa molbom da se primi za praviteljstvenog, tj. vladinog pitomca lekarske struke i da se pošalje na školovanje gde vlada nađe za shodno. Molba je usvojena. Odmah mu je uručena stipendija za dva meseca i putni troškovi do Beča. Sve se odvijalo tako brzo.
VLADAN Đorđević se sa svojim drugom Dokićem našao na lađi koja je trebalo da ih prebaci do Zemuna, odatle putem do Novog Sada, pa opet vodom do Beča. Ispraćaj na Savskom pristaništu bio je dirljiv: licejci su se okupili da isprate drugove, a porodice Dokić i Đorđević da isprate decu na daleki put. Za Vladanom je najviše tugovala baka, njegova Mana. Otac nije bio čovek koji je otkrivao svoje emocije. Vladan ga je oduvek oslovljavao samo kratko - "gospodaru", i pri svakom praštanju prilazio mu je k ruci da je poljubi. Tako je bilo i mnogo godina kasnije, kada je Đorđević postao materijalno samostalan i kada je imao svoju porodicu.
Iako nije mogao bogzna šta da mu priušti u detinjstvu, jer je bio vrlo skromnog materijalnog stanja, Đorđević je uvek pokazivao najveće poštovanje i uvažavanje prema ocu i jedan poseban patrijarhalni odnos. Ipak, otac i sin nisu izgradili neposredni kontakt, kao što je Đorđević docnije to postigao sa svojom decom. Vrlo strog po naravi, efendija Đorđe je kao glava porodice zahtevao bezrezervnu poslušnost. Na rastanku ga je, strogo kao uvek, opomenuo na sreću koja ga je zadesila da se školuje o državnom trošku, da od sada jede državni hleb i da treba zato da bude od koristi i knezu i otadžbini, a svojima za diku.

(NASTAVLJA SE)