Doktor za klavirom

PIŠE: SUZANA RAJIĆ

STOJAN Novaković je pošao da isprati svog druga do Novog Sada. Za godinu dana, koliko su zajedno proveli u Liceju, njih dvojica su obnovili druženje iz gimnazije, ovoga puta na mnogo duže vreme. Svoje prijateljstvo vezali su pobratimstvom. U Novom Sadu Đorđević i Dokić su se ukrcali na parobrod sa kartama za prvu klasu. Obede na brodu, sačinjene od samih luksuznih i njima nepoznatih jela, kušali su prvi put u životu. Posle svakodnevne popare za doručak i dugih godišnjih postova, ovo je mladim pitomcima izgledalo kao raj na zemlji. Veličanstveni grad Beč dopunio je novim oduševljenjem utiske sa broda.

Oni nisu ni znali da su poslati na najprestižniji evropski fakultet za izučavanje medicinskih nauka. Studije medicine u Beču, u trajanju od deset semestara, nadmašile su po kvalitetu, u to vreme, čak i Berlin i Pariz. Već posle prvih predavanja, na časoviam profesora Hirtla, Brikea, Rokitanskog, Škode i nadasve čuvenog Bilrota, stručnjaka za hirurgiju, mladim srpskim pitomcima je postalo jasno zašto francuski, engleski, italijanski, pa čak i američki studenti, dolaze u Beč da slušaju najslavnije profesore iz medicine.

Đorđević je na početku semestra svojski prionuo na posao. Bio je redovni posetilac svih predavanja. Ona su držana na nemačom jeziku, a on je još kao gimnazijalac vladao nemačkim prilično dobro. Upoznavanje s čovečjim telom i organima koji se kriju ispod površine kože, kroz koje hirurški nož može da prođe tek onda ako se tačno zna svaki delić ljudskog organizma, bio je najjviši domet medicinske nauke s početka druge polovine 19. veka, koja se zasnivala na egzaktnim i eksperimetnalnim metodama. Đorđević je, na svoje veliko oduševljenje, na prvim vežbanjima iz seciranja shvatio da ima jednu od dve neophodne predispozicije za lekara, a to je, po rečima profesora Hirtla, bio "svinjski stomak". Druga nužna osobina bilo je "anđeosko strpljenje". Vremenom je dokazao da poseduje i tu osobinu. Fakultet je završio u roku, školske 1868/1869. godine, i dobio je diplomu "doktora medicine, hirurgije i opstestricije".

OBAVEZAN lekarski staž i praksu započeo je u Pragu na hirurško-ginekološkoj klinici, a zatim, kao mlad lekar, prijavio se na konkurs koji je objavio Medicinski fakultet u Beču i dobio mesto "pitomca - operatora" na Bilrotovoj hirurškoj klinici. Tu je radio skoro godinu i po dana i postigao je zapažene rezultate. NJegov prvi naučni rad, eksperimentalna studija "O limforeji i limfangiomima" visoko je ocenjena od strane najuglednijih profesora, a posle njenog objavljivanja Vladan Đorđević je, kao stranac, postao redovni član Nemačkog lekarskog društva.

Uprkos velikim obavezama na studijama, Đorđević tada, a ni docnije u životu, nije mogao da bude zadovoljan samo jednom vrstom rada, bez obzira na to koliko ga je privlačio. Zato je nastavio da se bavi književnošću, jer je time udovoljavao svojoj velikoj potrebi za pisanjem, učio je da svira klavir, redovno je posećivao predstave u Burg teatru. Svoje novele je stvarao sa velikim nadhanućem. Takve su bile "Hajdukova majka", "Gazda Milić" i "Kapetan Veljko". Đorđević je bio rastrzan između dva svoja velika interesovanja, medicine i književnosti. Kada je više gazio na prvom polju, posustajao je na drugom, a to ga je veoma tištilo. "Ja se, evo, dve godine borim uzalud - i lekar i veliki pisac ne mogu postati. Ja moram da pregorim ružičaste snove, ja moram da se rastanem s poezijom za svagda, pa da se na nju sećam kao na kakvo anđeoče koje sam iz sve duše ljubio", pisao je.

Drugovi su ga prozvali kaluđerom zbog njegove prilježnosti u radu, zbog koje se nije mnogo družio. Skalpel nije ispuštao iz ruku, a noću, do kasno, knjigu. Tvrdo je rešio da postane pravi hirurg, a ne da bude obični "zanaxija", a medicina, čija je svaka grana bila nauka za sebe, tražila je celog čoveka. Radni dan trajao je često i preko deset sati.

Stojan Novaković, kome je mlađi pobratim uvek slao radove na pregled i ocenu, zbog strogih sudova krivac je, ili zaslužan, u zavisnosti sa koje tačke gledišta se posmatra, što je u Đorđeviću ugušio nadu da može postati dobar književnik. Pošto se za Đorđevićevog života niko nije izjasnio o vrednosti njegovog književnog stvaralaštva, umro je sa uverenjem da je ono manje vredno od ostalih dela koja su u isto vreme nastajala.

On je bio i član uređivačkog odbora pri Ujedinjenoj omladini srpskoj, koji je od 1867. izdavao omladinski kalendar, u kojem su se štampali odabrani radovi članova društva. Na njegov predlog oformljen je naročiti odsek koji će prevoditi na srpski najbolja književna svetska dostignuća, umesto dotadašnjeg prevođenja "od ruke", kojim su se u srpsku čitalačku publiku uvlačile beskorisne, čak stvari štetne po narodnu svest i vaspitanje.

(NASTAVLJA SE)