Đački brak

Piše: Suzana Rajić
MLADI Đorđević je na drugoj godini studija upoznao u Beču tri godine mlađu devojku, Paulinu Bitner. Tada nije ni slutio da će jedna, naizgled đačka simpatija, prerasti u ozbiljnu vezu koja će se okončati pedesetogodišnjom bračnom zajednicom i "čoporom" dece.

Napredna po mnogo čemu, austrijska prestonica je, osim obilja umetničkih i kulturnih repertoara, mladim srpskim studentima pružala zadovoljstvo prvih čulnih uživanja, kojih će se oni docnije rado sećati. Isti je slučaj i sa Vladanom Đorđevićem. On je u leto 1865. godine ušao u vezu sa Paulinom Bitner, koja je imala svega sedamnaest godina. Već posle prve godine veze, Paulina je ostala u drugom stanju i rodila devojčicu. Lazar Dokić je krstio dete po romanu koji je otac tada pisao i nazvao je Stajka. Dete su dali u obližnji dom za vanbračnu decu, jer roditelji nisu bili u zakonskom braku. Sem toga, Đorđević nije bio ni na pola studija i jedva da je i sam preživljavao, hraneći se često i po mesec dana na veresiju.

Godine su prolazile, Đorđević je završio fakultet i pitao se šta da čini sa svojim "đačkim" brakom. Paulina je bila poreklom iz siromašne vojničke porodice, peto dete razvedenih roditelja. Trojica braće, od kojih su se dvojica školovala na vojnoj akademiji, a treći bio na zanatu, i još jedna sestra, eliminisali su svaku pomisao na eventualni miraz. Sa druge strane Đorđević jeste stekao vrhunsko obrazovanje, ali je i njegov otac bio prilično siromašan. Veliki ideali o kojima je snevao izgledali su mu neostvarljivi iz položaja krajnjeg siromaštva, od kojeg bi morao da krene ako bi se oženio bez miraza. Povrh svega, on nije bio zaljubljen u Paulinu.

"JA još nisam voleo nijednu ženu onako kao što bi kadar bio voleti i kao što ja još neprestano žudim", jadao se on svom pobratimu. Tek posle petnaest godina braka, našavši se u ulozi provodadžije, svima je savetovao da za srećan brak nije nužno da se "dotični smrtno zaljube" i da bračna sreća leži na drugim mestima, a ne krije se u fizičkoj lepoti i zaljubljivanju. Sebe je smatrao srećno oženjenim čovekom i nijednog trenutka nije se pokajao zbog svoje odluke.

Osećanja koje je prvo dete probudilo u njemu, bila su mu nepoznata i iznenadila su ga svojom jačinom. "Meni nehotice prolazi kroz glavu misao da ne bi valjalo pretpostaviti punu kuću takvih anđelčića, i goli zanat, koji hlebom hrani, svemu ostalom", pitao se Đorđević u vreme velike psihičke rastrzanosti.

Stajka, nažalost, nije dugo živela, a ta tragedija jače je vezala Vladana i Paulinu. Početkom 1871. pred njegov povratak u Beograd, rodilo im se drugo dete, sin Đorđe. To mu je pomoglo da pobedi sve dileme i da definitivno reši da se oženi Paulinom. "Ja se tvrdo uzdam da se neću nikad pokajati što ću moju petogodišnju ljubaznicu vozvisiti na stepen supruge. Ona nije nikakav lumen, ali je žena dobrog srca sa gotovo detinjskom dušom. Istina, ona nije nikakva dama - ali ona će biti ne samo plodna nego i dobra mati, biće vredna i skromna žena i, što je važno, žena koja je kadra da bude samostalna hraniteljka svojoj deci ako mene moj politički idealizam stropošta u kakvu nesreću", objašnjavao je Đorđević svoju odluku Stojanu Novakoviću. Tada nije mogao ni pretpostaviti da će najvećim delom "bol duše njegove" biti vezan za dvorske konake.

KAO mladoženja je pretpostavio miraz vrlinama duše i karakternim osobinama svoje izabranice, i bio je zadovoljan svojom odlukom. Obostrano poštovanje i razumevanje koje je vezivalo Vladana i Paulinu, bili su onaj kamen temeljac na kojem su oni izgradili veoma harmoničan brak. Tolerantna i strpljiva, Paulina nije predstavljala opasnost po Đorđevićevu karijeru.

Zahvaljujući Paulininoj energiji i sposobnostima da se izbori sama u kući punoj dece, Đorđević je mogao u celosti da se posveti poslu i karijeri, u kojima je davao zapažene rezultate. On je gajio neuobičajeno poštovanje prema svim ženama, naglašavajući njihovu ulogu u podizanju porodice i vođenju domaćinstva. Paulinu je neizmerno cenio, i posle 40 godina braka imao je samo reči hvale o njenoj urođenoj nemačkoj racionalnosti, tolerantnosti i strpljivosti, zbog kojih je ona uvek bila i ostala idealna životna saputnica. "Kakva je Božija blagodet dobra žena", uzviknuo je jednom prilikom. Đorđević je bio prava ljutica, najbolji primer sangviničnog karaktera. Često je u naletu besa donosio ishitrene odluke, zbog kojih bi se kasnije kajao da mu nije bilo žene da ga svojim trezvenim savetima obuzda i preporuči mu strpljenje kao najboljeg saveznika.

(NASTAVLJA SE)