Lekar na dvoru

Piše: Suzana Rajić

OSAM punih godina Vladan Đorđević se školovao u inostranstvu. U zemlju se vratio 1871. godine u 27. godini života, intelektualno oformljen i željan da dokaže i primeni svoju stručnost u koju je uložio mnogo rada i energije. Pred njim je ležao veliki izazov dokazivnja, ali je tu bila prisutna i izvesna mera straha i strepnje, jer nije znao kako će biti prihvaćen i da li će se uklopiti. Srbija je za mladog, školovanog i ambicioznog lekara bila kao zapuštena šuma kroz koju se nije moglo proći i koju je valjalo pedalj po pedalj krčiti.

Tog, nimalo lakog posla, prihvatio se Vladan Đorđević čim se vratio sa školovanja. Kao državni pitomac, najpre je postavljen za šefa hirurškog odeljenja Beogradske vojne bolnice, a zatim za sekretara Sanitetskog odseka u Ministarstvu vojnom. Odmah je razvio živu privatnu, ali i javnu lekarsku delatnost. Godine 1872. uspešno je okončao inicijativu osnivanja Srpskog lekarskog društva. U molbi prosleđenoj nadležnim faktorima, istakao je da lekari, svesni potrebe za jednim naučnim središtem u kojem bi imali prilike da prate napredovanje medicine i drugih, njoj pomoćnih prirodnih nauka, žele da se okupe u Srpsko lekarsko društvo. Tako bi bili u toku svih naučnih noviteta, putem međusobnog obaveštavanja ne samo beogradskih lekara, već svih diplomiranih lekara koji stanuju u zemljama gde živi srpski narod, i svih naučnika koji su zainteresovani za razvijanje medicinskih nauka na srpskom jeziku.

Đorđevićev doprinos radu Srpskog lekarskog društva zaista je veliki i upravo njemu možemo zahvaliti što je medicina napredovala onim tempom kojim je napredovala i u svetu. Srpsko lekarsko društvo je vremenom okupilo u svojim redovima gotovo sve lekare u Srbiji i početkom 20. veka postalo je najmerodavniji faktor u zemlji koji je upravljao poslovima daljeg unapređenja saniteta i medicine uopšte. Kruna delovanja SLD je svakako osnivanje Ministarstva narodnog zdravlja 1918. godine, i otvaranje Medicinskog fakutleta 1920.

VLADAN Đorđević je često govorio da je "obrenovićevac po ocu", pod čim je podrazumevao očevu orijentaciju koja se nije menjala ni posle smene Obrenovića sa vlasti 1842. godine. NJegov otac se 1859. našao na lađi, u pratnji svetoandrejske deputacije koja se uputila ka Bukureštu da kneza Miloša dovede u zemlju. To znači da se priključio struji koja je bila za smenjivanje kneza Aleksandra Karađorđevića i povratak Obrenovića na presto. Pored oca i Đorđević je pristao uz "narodske ljude", odnosno liberale Stojana Boškovića, Vladimria Jovanovića, Alimpija Vasiljevića i Milovana Jankovića, ali budući da je u to vreme bio samo gimnazijalac, njegovo "pristajanje" nije značilo više od običnih simpatija i sleđenja porodične tradicije. To potvrđuje njegovo olako prijanjanje uz republikanske ideje, u vreme studentskih dana.

U fazi, u kojoj je bio najbliskiji prosvetiteljskm duhu, ugledajući se na njihovu ideju o "duhu naroda", Đorđević je pisao da su narodi pokretači istorijskog procesa, a istorijske ličnosti nisu ništa drugo do predstavnici onih ideja koje su narod pokretale. "Istorija nije priča koliko je koji narod imao kraljeva, ko je koga ubio da bi došao na presto i ko se kavim ugursuzlucima odlikovao od ostalih gosa po milosti Božjoj", piše on.

MLADI knez Milan Obrenović, kojeg do tada nije poznavao, ponudio mu je 1871. godine mesto dvorskog lekara. Đorđević kaže da ga je sujeta odmamila ka tom laskavom i počasnom zvanju i da je bez mnogo razmišljanja pristao na ponudu. Da li je to zaista bio kobni momenat po budućnost Đorđevićevu, momenat u kojem ga je "đavo naveo" na put stradanja i ličnog žrtvovanja? Pola veka kasnije Đorđević je mogao tako misliti o svojoj službi na dvoru, mada je u prepisci koju je u ono vreme vodio, na tu službu gledao sasvim drugačije. Ulazak na dvor i poznanstvo sa Milanom Obrenovićem svakako da su izvršili presudan uticaj na razvoj Đorđevićeve karijere i na sudbinu njegove porodice.

Od početka "drugovanja" između vladara i njegovog doktora nastupili su dosta srdačni odnosi. Osamnaestogodišnji knez, bez oca, a takoreći i bez majke, izazivao je simaptije i sažaljenje kod deset godina starijeg lekara koji je živeo u toplom i harmoničnom porodičnom okruženju. Usamljeni vladar brzo je našao prijatno društvo u dobronamernom, neposrednom i temperamentnom doktoru. On je došao kao osveženje u monotonom društvu ozbiljnih i starijih namesnika, predavača, nadziratelja... Zato ga je knez vodio svuda sa sobom, ne razdvajajući se od svog doktora. Sati, dani, pa i meseci promicali su u obostranom upoznavanju, kroz neobavezne i neformalne razgovore. Knez je bio veoma zdrav mladić, pa stoga doktor uopšte nije imao posla. Prve diskusije vodile su se iz oblasti antropologije, anatomije i fiziologije. Doktor je želeo da animira kneževu pažnju fenomenima iz svoje profesije, nabavljao je atlase anatomije iz Beča, mikroskop i druge laboratorijske instrumente.

(NASTAVLJA SE)