Monarhista i kralj

PRVO što je rekao knezu pre prihvatanja ponude, jeste da je o ubeđenju republikanac. Prosvećeni narodi će, veli Đorđević, lako naći zajednički jezik, pa će se po uzoru džinovskog saveza severnoameričkih država, združiti u jedinstvenu čovečansku porodicu. Slovenska uzajamnost i zbližavanje, čiji je ideal federacija slobodnih narodnosnih država, samo je deo procesa ka sveevropskom jedinstvu, kojem ideja narodnosti koju Sloveni razvijaju nije suprotstavljena već je sa njim u korelaciji. Ta ideja ne zna za veru i ne zna za partikularizam, već služi najvažnijim jemstvima čovečanske slobode. Kosmopolita, utopijskih stavova, ogradio se definitivno i od nihilizma, i od socijalizma, i od panslavizma, vezujući se čvršće za pozitivističku postupnost i darvinističku evolutivnost.

On je verovao u snagu evolucije koja će prirodnim tokom učiniti monarhizam preživelim i nepotrebnim, a koji će mirnim putem ustuknuti i ustupiti mesto republikanskom uređenju. Ako su Svetozar Marković i njegovi učitelji bili utopiste sa svojim pogledima na uređenje države i društva, onda je sigurno Đorđevićeva vera u nauku i njenu prosvetiteljsku moć bila, ako ne veća, a ono isto toliko utopija. Baš zbog toga, Đorđević nije uspeo da od Milana Obrenovića napravi idealnog balkanskog vladara, već je Obrenović njega preobratio u najvećeg monarhistu i, može se reći, u legitimistu. Realni život i diktirane okolnosti negirali su ostvarljivost mnogih plemenitih misli.

Republikanstvo je brzo postalo bivša "mladićska bolest". Do racionalnijeg sagledavanja političkog i državnog života Srbije, Đorđević je dolazio korak po korak. Postepena transformacija imala je svoje mene i faze, u čijoj se pozadini nazire ličnost Milana Obrenovića. NJih dvojica su na tom putu zajednički dozrevali i kalili se, pa se ne treba čuditi što su kalupi skoro identični.

POLEMIKAMA u štampi, sa Svetozarom Markovićem, Cenićem i drugim socijalistima, zametnutoj 1871. godine, Đorđević je obeležio svoje novo političko i idejno opredeljenje. Javno je izjavio da nije republikanac jer se zakleo dinastiji Obrenović, koja ga je školovala i da se kao "pošten demokrata" pokorava zakonitoj volji, koja se izjasnila za monarhijsko načelo i Obrenoviće. Svoju političku borbu "do prave građanske slobode" on će nastaviti zakonskim sredstvima, zalaganjima za slobodu zbora i štampe, za opštinsku i okružnu samoupravu, "a ne s tvojim državnim prevratima", odgovarao je Markoviću. Čitajući njegove odbrane i napade, stiče se utisak da nije prezao ni od koga i ni od čega. On je "sekao" protivnike oštro i nemilosrdno. Svojim javnim nastupima bio je trn u oku onima koji su se našli pod njegovom lupom. Zato se čaršijom i govorilo da doktor Vladan seče, i nožem, i jezikom.

To što Đorđević nije mogao sebi naći mesta među tadašnjim političkim grupama, iako je politički bio blizak krugu mladokonzervativaca koji su sledila liberalne obrasce, zbližilo ga je sa knezom Milanom. Obojica nisu bili shvaćeni u sredini ili su svoje položaje tako doživljavali, i baš ta neshvaćenost je delovala kao jak magent.

Savremenici su ga napadali što je napravio "brzometnu" karijeru, mada to nije istina. On je bio dobar hirurg, imao je dosta pacijenata jer su uslovi u beogradskoj bolnici bili katastrofalni i u njoj su se lečili samo oni koji su morali. Dolazak stručnjaka u sredinu od tridesetak lekara morao je da bude i zapažen i profitabilan. Po čemu je onda njegova karijera ostvarena na prečac? Sigurni smo da se o tome govorilo stoga što je svaka Đorđevićeva inicijativa za kratko vreme zaživela i počela davati rezultate, a to je bilo moguće jedino sa dobrom zaleđinom.

U OVOM slučaju ta jaka zaleđina bio je lično Milan Obrenović, vladar pronicljivih pogleda i shvatanja kojeg nije trebalo posebno ubeđivati u potrebe naprednih mera. On je zapazio Đorđevićeve sposobnosti i dao mu je ne samo odrešene ruke za rad već i materijalnu potporu da svoje zamisli ostvari. To je bila velika stvar i za Đorđevića lično, ali i za Srbiju. Đorđević ne samo da nije poricao tu činjenicu, nego ju je uvek isticao i iznova ponavljao, najpre svojoj deci, a onda i ostalima. Bez mecenaštva Obrenovića, ni Vladan Đorđević ne bi postao to što je bio. Sav njegov rad u vojnom i civilnom sanitetu, u lekarskom društvu, u Crvenom krstu, bio je propraćen kneževom podrškom.

Đorđević je shvatao da bi njegove progresivne ideje zanavek ostale neostvarene da nije bilo kneza. Sem toga, počeo ga je bezgranično ceniti i uvažati, jer je u njemu pronašao srodnu dušu, čoveka sa jasnom vizijom moderne i napredne Srbije. Prerastanje Srbije u nezavisnu i međunarodno priznatu državu, teritorijalno uvećanu, uzdiglo je kneza do nebesa u Đorđevićevim očima. To ga je još više približilo Obrenoviću i njihovi putevi su se spojili. Tada je Đorđević postao čistokrvni obrenovićevac, i kasnije je svoj život vezao za ovu dinastiju.

(Nastavlja se)