Isti kao knez

PIŠE:Suzana Rajić
ODNOSI sa knezom Milanom nisu imali pravolinijsku putanju. Bilo je u njima dosta krivina i vijuga, nastalih kao posledica karakternih osobenosti i jednog i drugog. Inteligentni i sposobni, ali istovremeno kapriciozni i naprasiti, pravo je čudo kako su toliko godina sarađivali, čak postali i prijatelji. Sreća za njihove odnose je bila u tome što nisu bili zlopamtila, što su umeli praštati i shvatiti kada su pogrešili. Đorđevićeva supruga, slušajući česte muževeve jadikovke i žalbe na kneza, govorila mu je:

- Ti si tako isto prgav, kao i tvoj knez. Kad njemu nešto fali, a ti mu daš lek, taj lek još nije sišao u stomak, a on već pita "kamo dejstvo leka"? Tako i ti.

Ovo je lepa ilustracija naravi obojice, i Obrenovića i Đorđevića, a ujedno i odgovor na česte nesporazume između njih. Šest godina u dvorskoj službi izgledalo je tada Đorđeviću kao večnost prožeta stalnim trzavicama i neizvesnošću šta nosi dan, a šta noć. Međutim, on se, mnogo pre nego što su se izdogađale brojne neprijatne scene između njega i kneza, žalio da ga dvorska služba "stalno drži u nekoj nervozi" zbog koje ne može da radi, pa se boji da mu snaga za rad ne ugasne. Jednog dana knez bi mu u znak zahvalnosti za vernu i požrtvovanu službu poklanjao brilijantski prsten od sto dukata, a sutradan bi mu se obraćao u trećem licu, kao da je odsutan. To je za njega bilo "moralno mučenje", za "tričavih" dvadeset dukata.

Od tada je izbegavao svaki bliži kontakt sa kenzom. Učtiv i služben, zadržavao se kod njega samo onoliko koliko je posla radi bilo neophodno. NJegovo strpljenje je bilo na izmaku. Ženi je pisao da mu je dvorska služba postala nepodnošljiv teret koji neće da trpi nijedan trenutak više nego što mora. Želeo je da što pre izađe "iz sviju konaka". "Istina je knjaz Milan sva dobra koja mi je učinio osnovno poništio svojim ćudima i ćefovima, ali ja neću nikada zaboraviti da je on personifikacija Srbije, i kao takav svetinja. Ja u njega neću dirnuti koliko u zenicu oka moga, ne zato što bi strepio od njegove bezgranične mržnje, u koju se svaka njegova ljubav pretvara, nego prosto jer je on gospodar i knjaz, stožer i uzdanje moje otadžbine, pa bio on sada lično kakav mu drago".

NA ovoj maksimi počivao je odnos Vladana Đorđevića prema Milanu Obrenoviću, do prerane kraljeve smrti, ali i posle nje. Zasluge Obrenovića za teritorijalno uvećanje zemlje, za njen novi međunarodni položaj, za modernizaciju i unapređenje državnih ustanova bili su, u Đorđevićevim očima, toliko iznad nezgodne vladaočeve naravi, da ju je on vremenom prihvatio takvu kakva jeste. Kakve god omaške Obrenović docnije činio, mada se nije slagao sa njima, Đorđević se trudio da ih razume, nastojeći uvek i na svakom mestu da se ocena o njemu zasniva na osnovu koristi i boljitka koje je stvorio, a ne na osnovu propusta. Đorđevića su i dalje povremeno hvatali napadi ljubomore i srdžbe, ali su brzo nestajali potisnuti divljenjem prema pronicljivosti i dubini Obrenovića u spoljnoj i unutrašnjoj politici.

Izlaskom iz dvora on je dobio slobodu, za kojom je čeznuo, imao je dobru državnu službu i poznato ime. Mogao je biti zadovoljan onim što je postigao. Usledilo je nekoliko mirnih, ali radnih godina u civilnom sanitetu i Beogradskoj opštini. Kada su, počev od 1883. godine, politički lomovi počeli da potresaju Srbiju, Đorđević nije mogao da ostane hladnokrvan. Đorđević je bio protivnik prodora masa u politiku, koji je najavljivan sve većom snagom Radikalne stranke. Poklonik pozitivnih ideja, kulta nauke, svetovnog i naučnog morala i prosvetitelj tih istih masa, protivio se njihovom uplivu u političke tokove u zemlji. Đorđević se približavao desnim strojevima, te je nekadašnji vatreni napadač konzervativizma, uviđao sve veću opasnost ne od konzervativnog tabora, već od naraslih snaga demagoško-demokratskog bloka. Od tada, pa do kraja javnog života, Đorđević se angažovao u borbi protiv, kako je govorio, anarhije i rasula koje je sejao radikalizam.

KADA su se 1880. i 1881. organizovale prve političke partije u Srbiji, Đorđević nije pohitao ni u jednu od njih, iako se skoro sva srpska inteligencija podelila u političke tabore. Borbu koja se zametnula između tek obrazovanih stranaka, Napredne i Radikalne, posmatrao je sa strane na ulazeći u nju. Hteo je da bude neutralan, da posmatra i jedne i druge i da ima odrešene ruke za otvorenu kritiku. Političke slobode, za koje se zalagao kao omladinac, sada su mu izgledale kao prazna fraza, jer se o njima toliko pričalo da se termin od silne upotrebe pohabao. Prijatelje je imao i u redovima radikala i u redovima naprednjaka i liberala. Naprednjaci su od jeseni 1880. obrazovali vladu i radili su punom parom na demokratizaciji političkog života i na uvođenju zemlje u evorpske međunarodne tokove. Đorđević nije mogao, a da se ne divi sposobnostima i enrgiji kojim su se poduhvatili posla.

Umesto da posle naprednih zakona, o slobodi štampe, o političkom udruživanju, o nezavisnom sudstu, politički život u zemlji dobije normalan tok, usledili su žestoki lomovi. Koristeći se liberalnim zakonima i služeći se demagogijom, radikali su razvili svoje agitacije na širokom polju. Za kratko vreme poradikalili su celu zemlju.

(NASTAVLJA SE)