Borac za krunu

PIŠE: Suzana RAJIĆ
KADA je Đorđević video kako se koriste političke slobode u Srbiji, počeo je ozbiljno da preispituje svoja načela. Radikalska štampa, oslobođena cenzure, napadala je najnaprednije vladine mere, izvrćući ih onako kako je to njenim interesima najviše godilo, propagirala je državu bez činovništva i obećavala seljacima bolji život bez poreza.Đorđević je video da bi pobeda ovakve politike vratila zemlju daleko unazad i umesto da je "veže" za moderne države, pretvorila bi je u još autentičniji Orijent. Budžetske partije su, zaista, iz godine u godinu bivale sve veće, jer su reforme i reorganizacije tražile dosta novca. Đorđević je i na primeru svoje sanitetske reforme video kako je u Skupštini teško proći i sa najboljim i nakorisnijim zakonom, kad na red dođe pitanje novca. Počeo je sumnjati u moć seljačkog parlamenta, jer je smatrao da on ne shvata državne potrebe i da je usko gledanje ličnog položaja jedina tačka posmatranja narodnih tribuna.

Malo-pomalo, u njemu se rađala sve veća odbojnost prema radikalskoj politici, da bi se izbijanjem Timočke bune pretvorila u otvorenu averziju. Kad je video da su radikalske agitacije izazvale građanski rat i da su pretežno seljački deo stanovništva upotrebili za svoje stranačke ciljeve, nije se dalje dvoumio gde mu je mesto. Odmah je pristupio Naprednoj stranci, ali ne "ostentativno", kako sam kaže, već saradništvom u naprednjačkom listu "Videlo". On je branio zakoniti poredak u zemlji, napadajući radikale za demagogiju kojom truju narod i vode u propast sopstvenu zemlju.

Posle gušenja Timočke bune, naprednjačka vlada ga je kandidovala za kraljevog poslanika. To mu je bio prvi poslanički mandat. A poslovi koje je Skupština imala da reši bili su ogromni i od njih je zavisio nastavak procesa modernizacije, započet posle Berlinskog kongresa. Đorđevića je morila "strašna odgovornost" koja je stajala i ispred Skupštine, i ispred njega kao njenog člana. Trebalo je pokriti budžetski deficit i platiti ratne troškove, što je iznosilo oko 30 miliona dinara, još toliko je bilo potrebno za završetak železničke linije Niš-Pirot, zatim je bio potreban novac za naoružanje nove vojne formacije i za isplatu turskog državnog duga, za onaj deo oslobođene teritorije koji je dobijen u ratovima.

S JEDNE strane, on je želeo da Srbija istraje na putu kojim je krenula, a sa druge strepeo je od nove poreske reforme koja je trebalo da obezbedi toliki novac. Kad je "kolosalno" važna poreska reforma usvojena, on je bio beskrajno radostan, jer je Srbiji obezbeđen dalji napredak. "Na ovoj skupštini doneseni su toliki važni i korisni zakoni da se ja moram smatrati za srećnog što sam bio član takve Narodne skuštine", piše on.

Na ovoj skupštini Đorđević se istakao kao branilac Krune i njenih prava, ali i kao branilac političkih sloboda koje su uzakonili naprednjaci. Nije mogao odoleti da javno ne osudi radikale i njihovu interpretaciju slobodoumnih načela koja vodi državu u rastrojstvo i propast. Slobodno možemo reći da se od 1883. godine njegova politička načela jasno kristališu i uobličavaju. Državni i društveni napredak, mislio je on, traži železničku mrežu, dobre i pravedne sudove, pravilno uređenu vlast, ozbiljnu prosvetu i spremnu vojsku, a svi treba da znaju da svaki napredak mora da košta. Tako je poslanike stavio pred svršeni čin: ili će glasati za budućnost Srbije, za koju će svi morati da podnesu teret, ili će biti za njeno nazadovanje i propast, ako se izjasne protiv. Pri tako izraženim opcijama, niko nije hteo da se obeleži kao protivnik progresa i napretka Srbije.

ŠTO se tiče državnog uređenja, kaže se da Srbija na unutrašnjem uređenju ne može za nekoliko godina da se izjednači sa državama čiji državni razvitak nije imao prekinut kontinuitet, a čiji je kvalitet postignut postupnim razvojem u dugom vremenskom intervalu. Da je prenagljenost loša, čak i kobna, on navodi događaje u Timočkoj buni, koji su proces razvoja i usavršavanja novih slobodnih ustanova presekli kao na panju. Izazvan na diskusiju, Đorđević je u Skupštini na sledeći način pojašnjavao "upotrebu" slobode. On je kazao da umesto da se data sloboda upotrebi za podučavanje naroda kako da brine o kućnim, opštinskim, sreskim i državnim poslovima, ona je iskorišćena u negativne svrhe, učeći narod kako država može da funkcioniše bez činovnika, vojske i vlasti, bez troškova i bez dacija.

Đorđevićev govor Skuština je propratila burnim odboravanjem. U njemu je izneo lično višenje uzroka i posledica Timočke bune, kojim je obeležio svoje političko stanovište. On je kazao da su oni koji su izazvali građanski rat, može biti, mladi i nezreli teoretičari u politici. Tvrdio je da rad tih ljudi guši svaki slobodniji pokušaj državnog ustrojstva jer se skrnavljenjem slobode izaziva druga kajnost, reakcija.

(Nastavlja se)