Kruna kao fes

Piše: Suzana Rajić

KAKAV god bio kralj Milan, on je, po Đorđeviću, bio jedina mogućnost za Srbiju, druge nije bilo. Nadao se da će sazrevanjem i iskustvom mladi srpski kralj, uz pomoć privržene mu okoline, uspeti da nadomesti lične nedostatke, da će godinama postati odgovoran i staložen vladar sa iskustvom, da neće pribežište tražiti u stalnim političkim eksperimentima koji zemlju iznova potresaju i sprečavaju njen napredak i razvoj... Ali, nade su bile uzaludne i potencijal koji je on video u ličnosti Milana Obrenovića ostao je uglavnom neiskorišćen.

Ideja kralja Milana o silasku s prestola pojavila se još 1885. godine, i do svog ostvarenja 1889. prolazila je kroz više faza. Više od tri godine, kralj se na nju pozivao u svakoj kriznoj situaciji tako da krajem 1888. godine niko od državnika u zemlji, pa ni na dvoru u Beču, nije verovao da će se ona zaista obistiniti.

Što je kralj bio sigurniji u svojoj nameri, to se krug ljudi posvećenih u njegove planove sužavao. Ministri su poslednji obavešteni o krajnjoj kraljevoj odluci. Svi su se osećali izigrano, jer su stavljeni pred svršeni čin. Veče uoči državnog praznika, 5. marta 1889. godine, ministri i kralj imali su oproštajno veče. NJega je Đorđević zabeležio u protokole Ministarskog saveta, a kasnije ga je doslovce preneo u roman o kralju Milanu, "Golgota". Grobna tišina je zavladala kada je kralj izjavio da sutra, na državni praznik, ostavlja presto maloletnom sinu i Namesništvu. Đorđević je znao da posredi kraljeve odluke stoji Artemiza Hristić, njegova ljubavnica i strah da se bivša kraljica ne vrati u zemlju.

ODRICANJE prestola zbog privatnih stvari izgledalo mu je neodgovorno do otužnosti. "Bacio je krunu kao da je prljav fes", rekao je Đorđević svojim ukućanima, vrativši se iz dvora gde je izvršena predaja prestola maloletnom prestolonasledniku. "U njemu nema nimalo osećanja dužnosti... klekao pred dete... glumac", prepričavao je on teatralanu, ali, ipak, potresnu scenu u kojoj je kralj na kolenima polagao zakletvu vernosti svom sinu. Đorđević je bio istinski tronut još jednim gorkim saznanjem o ličnosti Milana Obrenovića. Na stranu to što je sebe i svoje kolege smatrao "žrtvom jednog kaprica", koji im je politički naudio i omalovažio ih. Mnogo važnije od toga bila je jasno obelodanjena činjenica da kralj Milan nije onakvog vladarskog kova koji je Srbiji i njenim problemima potreban.

Stavljanje ličnih razloga i želja ispred zahteva dinastrije, prestola i države, bili su za Đorđevića šokantni dokazi neodgovornosti i sebičnosti. Razočaran time pisao je: "Sve što je nepojamno učinismo samo da hadžiju odvratimo od njegovog kobnog hadžiluka, koji se začeo još u Glajhenbergu, samo da ga sačuvamo do četrdeset godina života na prestolu, jer i naše je ubeđenje da bi on tek tada postao vladalac kakvog do sada nije imala ni Srbija, ni Evropa. Ali eto, Čovo prevari. Sve žrtve behu zabadava."

Tokom sedamnaest godina poznanstva i službovanja pod krunom Milana Obrenovića, Đorđevića nisu mogle da mimoiđu gorke čaše koje su morali da ispiju i mnogi drugi kraljevi saradnici. To što je imao "lošu zvezdu" da kao državni službenik deli sa Obrenovićima njihove nesreće, da ga odgurnu kad im ne treba, a da ga zovu kada je neophodan - sve to ga je mnogo puta u životu koštalo, a u javnosti mu iskrojilo odelo "Milanovog čoveka". Ako se ovom sentencom misli da je Đorđević bio odani obrenovićevac, onda je ona ispravna. I pored svih sunovrata u koje je Obrenović srljao, krhajući vrat i sebi i dinastiji, Đorđević se, čim ga je prvo razočaranje prošlo, i dalje nadao da će se dinastija Obrenovića podići iz kolapsa i stati čvrsto na svoje noge.

ABDIKACIJA i odlazak iz zemlje Milana Obrenovića (1889)okrenuli su naglavačke živote mnogih njegovih vernih saputnika, pa i život Vladana Đorđevića. U promenjenim okolnostima, nastalim postavljanjem Namesništva maloletnom kralju Aleksandru i dolaskom radikalskih vlada, valjalo se snaći. Tzv. "stara garnitura" političara ostala je prepuštena sama sebi zbog odlaska njenog glavnog oslonca. Mnogi su se sasvim povukli iz javnog i političkog života, jer u "radikalskoj eri" nisu imali šta da traže.

Nastupilo je teško vreme za Vladana Đorđevića. Padom vlade Nikole Hristića, našao se na životnoj prekretnici: odakle krenuti i šta izabrati za novo zanimanje. Nije bio načisto da li da se zauvek posveti medicini ili da pokuša da živi od pera, što u Srbiji nikada nije bilo lako. Posle samo nedelju dana provedenih u operacionoj sali državne bolnice, morao je konstatovati da je medicina jako napredovala za petnaest godina koliko se on bavio "vilajetskim poslovima" i da ono što je on nekada znao sada stoji u odnosu "sricanja prema deklamovanju". Namesništvo je Đorđeviću ponudilo mesto vanrednog poslanika i opunomoćenog ministra prve klase na dvoru grčkog kralja. Diplomatsku službu Đorđević je odmah prihvatio.

(NASTAVLJA SE)