Služba na - Bosforu

Piše: Suzana Rajić
POŠTO su krajem 1893. godine u budžetu ukinuta sredstva za poslanstvo u Atini, Đorđević je posle pola godine poslat za poslanika u Carigradu, koji je još iz doba sticanja autonomije, sa Petrogradom i Bečom, predstavljao jedan od najvažnijih centara srpske spoljne politike. Iz Carigrada se koordinirano sprovodila prosvetna politika među srpske sunarodnike, a poslanik u Carigradu bio je nadređen svim srpskim konzulima u turskim pokrajinama.

Đorđevićeve kolege u Londonu, Parizu ili Beču vodile su diplomatsko opštenje na sasvim drugačijim osnovama, po evropskim modelima, uživajući u prednostima koje daju veliki gradski centri, dok se život na Bosforu i saradnja sa Portom, počev od Avrama Petronijevića i Jovana Ristića, polovinom 19. veka, po malo čemu izmenila. Ona se i dalje zasnivala na pogađanjima, natezanjima, moljakanju i trikovima, usled čega se s pravom može konstatovati da je tu diplomatija još uvek značila "umeće prevare". Jedan od evropskih diplomata formulisao je to na sledeći način: "Ko dođe u Carigrad bez strpljenja, naučiće se strpenju, a ko dođe sa strpljenjem, sigurno će ga izgubiti".

U rasporedu diplomatskih mesta, Carigrad je bio vrlo nepopularan; svi su se trudili da ga izbegnu, jer je bio na lošem glasu kao orijentalna provincija, bez kulturnog i javnog života, koji su cvetali u evropskim prestonicama. Osim toga, u Carigradu je trebalo boriti se za vitalne srpske interese, susrećući se sa namerno sporim i neodgovornim činovnicima, i doživljavati neprijatno i necivilizovano ponašanje čak i od najvećih državnih velikodostojnika. Na istoku je sve to bilo "normalno". Više nego skromno opremljeno poslanstvo odavalo je siromaštvo države koja je pretendovala na aktivnu nacionalnu politiku.

U TAKVOJ atmosferi Đorđević je istrajao pune četiri godine, pod upravom i radikalskih, i neutralnih, i naprednjačkih kabineta. Odgovor na pitanje zašto nije smenjen sa promenama vlada samo je jedan, a to je kvalitet njegovog rada. Stojan Novaković, Đorđe Simić, šefovi vlada, pa i sam kralj bili su izuzetno zadovoljni njegovim angažovanjem. Najveći rezultati, svakako jesu ratifikacija Konzularne konvencije koje su Turci odugovlačili deset godina, vladičansko mesto u Prizrenu na koje je 1896. prvi put zaseo Srbin i dovođenje arhimandrita Firmilijana na skopsku vladičansku stolicu.

Od početka je uspeo da odnose sa ruskim ambasadorom Nelidovim postavi "na dobru nogu", što mu je znatno pomoglo da reši najkrupnije zadatke u Carigradu. Rusa je smatrao "apsolutnim gospodarem na Bosforu". Sa ruskim ambasadorom i njegovom porodicom izgradio je veoma harmonične odnose, pune obostranog poverenja i razumevanja. Time je obezbedio veću prohodnost srpskim zahtevima Porti, a svojoj diplomatskoj karijeri dao veće šanse za uspeh.

Kako je Vladan Đorđević od rane mladosti iskazao glavnu svoju karakteristiku - sklonost ka redu i poretku, bilo mu je veoma naporno i teško da radi u Carigracu, gde je vladala totalna anarhija u funkcionisanju državnog organizma, ali i u degradiranim društvenim odnosima, koje je Stojan Novaković u svojim izveštajima nazivao "moralnom truleži". Iscrpljujući rad sa malo rezultata, ponekad je i optimistu poput Đorđevića bacao u očaj. Tada je obično postajao skeptičan prema svojim sposobnostima, za koje je govorio da bi možda drugde i privredile nešto za Srbiju, ali u Carigradu one ne vrede mnogo, jer sultan sebi dozvoljava "da prostački laže", a vlade praktično nema i njen uticaj na državne poslove ne postoji.

POSLE jedne neprijatne audijencije kod velikog vezira, na kojoj je vezir negirao ono što je izjavio nešto ranije Đorđević je uzviknuo da svaki normalan čovek mora da "izađe iz kože" kada je prinuđen da radi sa takvom vladom, kakva je turska. To, ali i smrt šesnaestogodišnjeg sina, urušili su psihičku stabilnost i njegove ličnosti i cele porodice. Posle nekoliko godina iscrpljujućeg rada, kralj i ministar su mu odobrili da krajem septembra 1897. godine ode na odmor.

U Karlsbadu, gde je otputovao, sreo se sa bivšim kraljem i poveli su se razgovori oko toga da on uzme mandat za sastavljanje nove vlade. Đorđević se malo dvoumio zbog kraljevog nestalnog karaktera; znao je da kralj pokušavao svim sredstvima da se vrati u Srbiju i nije želeo da posluži kao sredstvo u ispunjenju njegove namere. Đorđevićeva žena Paulina, sa kojom se uvek konsultovao kada su u pitanju krupne životne odluke, nije se slagala sa time da celu porodicu izlaže nesigurnosti. Kralj Milan koji se često pozivao na svoje zasluge i dobročinstva, izneo je pred Đorđevića baš takve argumente:

Zahtevao je da mu se Đorđević oduži, da pomogne njegovom sinu u nevolji i da prihvati ponudu da sastavi vladu. Đorđević nije sporio kralju ogromne zasluge i brigu koju je ispoljio prema njegovoj porodici i kao častan čovek znao je to da ceni. I decu je učio i podsticao ih na blagodarnost prema kralju Milanu. Sem toga, šikaniranja od radikala, kojima je bio izložen od abdikacije Milana Obrenovića, egzil u Atinu, nipodaštavanje poslaničkog rada u Carigradu i svakojaki napadi u štampi na račun njegovog poštenja i znanja, prevršili su odavno podnošljivu meru.

(NASTAVLJA SE)