Veridba mladog kralja

Piše: Suzana Rajić
KAO ministar inostranih dela i predsednik vlade Đorđević je sa interesovanjem pratio rad svojih kolega u ministarstvima finansija i prosvete, ministarstvima narodne privrede i građevina. Bio je stalno u toku svih poslova koje ministri preduzimali. Redovno je opštio sa predstavnicima stranih država u zemlji i svojim kolegama iz inostranstva, trudeći se da pripremi politički teren za one projekte i planove za koje je bila neophodna pomoć sa strane. Pisao je i pozivao sve svoje prijatelje i poznanike privrednike da dođu i investiraju u Srbiju, zvao je strane novinare da pišu o Srbiji i njenim potencijalima i da putem štampe obaveste kapitaliste da je Srbija pogodno tle da se njihovi kapitali umnože. Đorđević nije žalio snage i energije u svim poslovima. NJegov radni dan nikada nije bio kraći od deset ili dvanaest časova, u vreme zasedanja skupštine i duže. Đorđević je bio pedantan u poslu, uvek pripremljen i informisan.

Sitni, s mukom postignuti uspesi na svetskom tržištu kapitala anulirani su posle atentata na kraljevog oca, na Ivanjdan 1899. usred Knez Mihailove ulice, na ulazu u Kalemegdan. Više niko nije pitao za srpske železnice i niko nije hteo da pristane da ulaže bez državne garancije. Borba vlade sa opozicijom je krenula stranputicom, dok nije kulminirala posle Ivanjdanskog atentata hapšenjem radikala. Đorđević, koji je bio na poslovnom putu u vreme atentata i dve nedelje posle njega, vrativši se imao je šta i da zatekne: pune zatvore, preki sud, ustreptalo javno mnjenje. Shvativši da nije dorastao iskrslim problemima, rešio je da se povuče. U usmenoj ostavci koju je podneo kralju kad se vratio u zemlju, on je priznao svoju krivicu:
"Jedan kabinet koji nije umeo da spreči da se u po bela dana i na najživljem mestu u Beogradu puca na kraljevog oca - nema više nikakvog raison d’etre", što jeste bilo tako. Optužen od kralja da se sklanja kad je najteže, Đorđević je povukao ostavku.

ALI, od tada poslovi vlade i na unutrašnjem i na spoljnom planu idu sve lošije. Montirani dokazi protiv uhapšenih radikala uznemirili su sve duhove u zemlji. Đorđević i njegove kolege nisu uspeli da ubede kralja u štetnost takvog procesa. Politički život u zemlji bio je načisto umrtvljen. U pozadini počinje da tinja sukob vlasti sa tzv. "mladom generacijom". NJeni nosioci su bili mladi srpski intelektualci za koje je autokratska vlast Obrenovića značila poniženje, a francuski ili engleski parlamentarizam bio je jedini politički cilj kojem su težili. Svi oni su doživljavali Đorđevićevu vladu kao najveći teret, delom jer su bili isključeni iz političkog života zemlje, a delom i zbog toga što se ova "mlada generacija" nije mirila sa autoritarizmom kao oblikom državne vlasti.

Uprkos mnogobrojnim problemima, Đorđević je bio rešen da kao odani obrenovićevac ostane uz kralja. Ali, taj isti kralj nije gajio ni deo odgovornosti i poštovanja prema odanim podanicima. Iako ga nije poznavao tako dobro kao kralja Milana, jer je otišao u diplomatsku službu u vreme kada je Aleksandar Obrenović imao svega petnaest godina, Đorđević je i u njemu, kao Obrenoviću i vladaru Srbije, gledao uzdanicu Srpstva i dinastije. Od Obrenovića očekivao je da doprinese razvoju i procvatu zemlje u svim sferama života, očekivao je da sin Milana Obrenovića ispravi i nadomesti sve očeve političke pogreške. Bio je ubeđen da Aleksandar ima potencijala za tako ozbiljno vladarsku misiju. Međutim, za razliku od kralja Milana, Đorđević nije poznavao narav i karakter kralja Aleksandra. On je znao za kraljevu milosnicu Dragu Mašin, kao što su znali i drugi ministri, pa i kraljev otac, ali niko od njih nije pomislio da bi kralj mogao doći na ideju da Mašinku uzme za ženu. Tim pre su bili sigurni u svoja razmišljanja, budući da je kralj dao odobrenje vladi da vodi pregovore sa stranim dvorovima oko izbora njegove buduće supruge.

KADA su u leto 1900. kraljev otac i predsednik vlade u toj nameri napustili zemlju, prvi da ugovori prstenovanje sa jednom od nemačkih princeza, a drugi da pripremi doček u Parizu gde će kralj posetiti čuvenu Parisku izložbu, mladi Obrenović je objavio svoju veridbu sa Dragom Mašin. Bio je ovo grom iz vedra neba za obojicu. Ministri koji su ostali u zemlji, obezglavljeni odsustvom predsednika, reše da podnesu ostavku, kojoj se telegrafskim putem pridružio i Vladan Đorđević. Od tada kreće golgota - progoni i psihičko mučenje i za Đorđevića, i za njegovu porodicu.

Pošto je telegrafom poslao svoj potpis i saglasnost da kabinet podnese ostavku, Vladan Đorđević se iz Pariza uputio u Beč, gde je, zatečen šokantnom vešću, boravio otac mladoženjin - ekskralj Milan. Tamo se zadržao nekoliko dana, koliko da se vidi sa kraljem.

Kralj Milan je već čvrsto rešio da neće ništa preduzimati povodom poslednjih događaja. Đorđević se spremao na povratak u Beograd iako ga je kralj Milan upozoravao na revanšizam kralja Aleksandra. Ubrzo se pokazalo da je kralj Milan imao pravo. Đorđević je morao naslućivati šta ga čeka u Srbiji posle članaka objavljenih u "Dnevnom listu i "Srpskim novinama". U njima su Đorđević i njegove kolege obeleženi kao izdajnici dinastije koji su se ogrešili o svoju zakletvu datu kralju, jer su ga napustili pre nego što je on sastavio novu vladu.

(NASTAVLJA SE)