Suze kralja Milana

Piše: Suzana Rajić

KADA je Đorđević došao u Beč, u njemu je već boravio kralj Milan, oboleo od nekog jesenjeg virusa. Kako su lekari mislili, bolesnik se već nalazio na putu ozdravljenja. Bivši kralj i bivši ministar su se posećivali, mada se ne zna koliko su česta bila njihova viđenja. Kako je iz tih susreta saznao, Đorđević je držao da će kralj sa pratnjom otići u toplije krajeve da provede zimu. Već su se pakovali sanduci za Kairo, gde se spremala i uređivala posebna vila za njega. Iznenada, Đorđevića je u pansionu posetio poznati mađarski magnat i prisni prijatelj kralja Milana, grof Evgenije Ziči. Rekao mu je da se zdravstveno stanje kralja znatno pogoršava i pozvao ga da se nađe pored postelje bolesnika, za slučaj da se nešto nepredviđeno dogodi.

Đorđević je odmah otišao. Zatekao je kralja u jako lošem stanju, demoralisanog i fizički i psihički. Sinovljevi napadi na njega mnogo su ga boleli. Život mu se činio besmislen, a buduće čergarenje nesnosno. Tražio je od Đorđevića odgovor na pitanje - koju je nepravdu učinio svom sinu i svojoj zemlji, kad mu tako vraćaju. Đorđević je otvoreno rekao da srž njegove tragedije leži u prevremenoj abdikaciji, čime se ogrešio o svoju vladarsku dužnost i o svog sina jedinca, kojeg je uputio pogrešnim pravcem i da ga je zbog toga stigla kazna. Đorđević je u više navrata ponavljao da je otac, na umoru, nekoliko puta svog sina nazvao oceubicom, no Đorđević ne kaže da otac nije smrtno voleo jedinog sina. Stanje se sve više pogoršavalo, a konzilijum lekara je konstatovao pneumoniju gornjeg dela desnog plućnog krila. Kao i Ziči, i Đorđevića je uhvatio strah da ostane dalje nasamo sa kraljem. Pismom je pozvao jedine preostale rođake kralja Milana - Aleksandra Konstantinovića i njegovu sestru Simku Lahovari. Agonija je bivala sve dublja. Ziči je predlagao Đorđeviću da pošalje telegram kralju Aleksandru, ali ovaj, posle svega, nije hteo da to učini. Zato je predložio da se u Beograd telegrafski pošalje bilten (dijagnoza) lekara. Tako je i bilo.

TELEGRAM iste sadržine upućen je i kraljici Nataliji. Đorđević je bio uveren da će sin doći na samrtničku postelju ocu, da se sa njim oprosti. Zajedno sa Konstantinovićem on je obavestio kralja da će mu, po svemu sudeći, sin doći da ga vidi. Na zaprepašćenje svih okupljenih, to se nije dogodilo. Umesto sina došao je njegov ađutant, general Laza Petrović. Jauk "Ja sam njegov otac" odjeknuo je u sobi, u kojoj su general i bivši kralj bili nasamo. Đorđević kaže da su i Konstantinoviću i njemu grunule suze na oči.

Poslednja noć i dan uoči smrti kralja Milana bili su najgori i za bolesnika i za prisutne. Bolesnik se borio za vazhduh, jer mu je voda nadirala u pluća. Agoniju je ubrzo smenila smrt. Bio je 11. februar 1901. Đorđević kaže da je prvi prišao da celiva kralja i prijatelja. Konstantinović je jecao od bola. Kad je otac sklopio oči, sin nije došao ni na poslednje celivanje. "Da je bar sad dojurio", komentarisao je Đorđević, možda bi mu svet i oprostio ovu nečovečnost. Ali, ništa. Ovakav postupak sina prema ocu bio je za Đorđevićeve pojmove neshvatljiv i neoprostiv. Zar najstariji monarh Evorpe, Franja Josif, po ciči zimi da prvi korača za kovčegom prvog srpskog kralja posle Kosova, a da do njega nema pokojnikovog jedinog naslednika. Ova činjenica je bila poražavajuća za Đorđevića; ona je potpuno uništila i najmanji tračak vere u postojanje karaktera Aleksadra Obrenovića.

KADA se 1902. godina počela plesti zaverenička mreža protiv života Aleksandra Obrenovića, među inicijatorima je bilo i onih koji su potražili Đorđevićevu pomoć, računajući na njegovu žeđ za osvetom. Međutim, Đorđević se nije dao nagovoriti. On im je kazao da će kraljeva smrt načiniti od njega mučenika, a da će situaciju iskoristiti Draga koja će, uz pomoć ustava, preuzeti stvar u svoje ruke. Sem toga, on se ogradio time što je njegova porodica starinom proobrenovićevska i da on, posle svega, ne može da radi protiv jednog Obrenovića, a najmanje da mu radi o glavi. Još je rekao da on nikada nije bio konspirator i da to ne može postati ni u starosti. Ograđujući se od svih smutnji koje su radile o glavi poslednjem predstavniku srpske dinastije, Đorđević je pisao da ne želi da bude grobar dinastije kojoj je služio celog života. "Eno Karađorđevića, eno radikala koji su se borili protiv te dinastije, neka je oni sahrane sa pripadajućim joj počastima. Velite, moje akcije skaču. Teško meni kad akcije moje otaxbine moraju tako nisko da padnu, pa da moje skoče", pisao je Đorđević.

Neposredno posle Majskog prevrata, on je napisao kraću brošuru "Poslednji Obrenović". Vest o krvavom 29. maju zatekla ga je u Gishiblu i zaprepastila ga je. Ćutanje je morao da prekine kada je evropsko mnjenje "graknulo" protiv njegove otaxbine. Kao što su njegovi članci za života kraljeva bili ubojiti, osvetnički i drski, posle kraljeve pogibije bili su još gori. Đorđević je tvrdio da je uzeo pero u ruke da odbrani časnu srpsku vojsku koja nije pretorijanska banda, kako se po Evropi naziva, već herojska vojska koja je branila opstanak jednog naroda.

K R A J