Vatromet užasa

Piše: dr Miomir Ćosić

SA početkom bombardovanja nestala je struja i ceo aerodrom počivao je u mraku. Agregati su počeli da rade, ali se nigde nije palilo svetlo. Ušli smo u zamračenu sobu gde su televizor i radio. Spikeri su obaveštavali građanstvo da su našu zemlju napale NATO snage.

Sedeli smo ćutke, ali je svako do nas znao da je rat počeo. Naša prva misao bila je ima li u ovom napadu povređenih, jer su se iz pravca Prištine čule snažne detonacije. Iz skloništa i naše operacione sale došli su dr Bata Srebrni Očnjak, Mića Kure i Neša KGB, da provere da li je sa nama sve u redu.

Dosada nismo dobili poziv, što najverovatnije znači da nema povređenih.

- Bilo je oko 21 čas i trideset minuta, kada su nebo ponovo zaparale rakete. Posmatrali smo ih stojeći u našem useku brdašca, iza kupatila. Dve rakete su išle prema Prištini, a dve prema aerodromu Slatina. Njihovu putanju osvetljavao je rad motora. Sa zemlje su ponovo zapucali "boforsi" i "prage". Naši raketaši su im se pridružili svojim raketama zemlja-vazduh.

Ličilo je na pravi vatromet, samo što je ovo bio vatromet užasa.

Jedan "tomahavk", koji je išao prema Prištini pogodili su naši. Padao je u elipsastim krugovima, kao kada se baci opušak cigarete na hladnu zemlju. Sa oduševljenjem i radošću posmatrali smo taj prizor.

POLAKO se sva trojica vraćamo u stacionar. Na sobama zatičemo nekoliko razbijenih prozora. U sobi u kojoj smo nekada spavali staklo je razbijeno u paramparčad i razbacano na sve strane. U prostoriji gde su TV i radio, koja je dobro zamračena, sve je u redu. Palimo svetlo i čistimo se od trnja. Šalimo se na svoj račun, jer obojica izgledamo smešni okićeni trnjem. Ne pričam im kako sam se osećao za vreme bombardovanja. Zadovoljan sam i srećan što se nije ponovila 1995. godine.

Dok smo se čistili od trnja, posle izvesnog vremena začusmo brojanje i buku motora ispred zgrade saniteta. Galama i komešanje ispred ambulante privukoše nas da sva trojica istrčimo napolje. Pomažemo da se unese ranjenik u ambulantu i odmah ga prebacujemo u salu za reanimaciju.

Čim sam mu skinuo gornji deo uniforme i ostale delove odeće, ubrizgavam mu u vene na svakoj ruci hemacel. (To je niskomolekularni rastvor, koji može za neko vreme da zameni volumen izgubljene krvi.)

Na prijemu u našoj sobi za hitne intervencije povređeni vojnik je bled, orošen hladnim znojem. Krvni pritisak mu je 70/40 milimetara živinog stuba, što je znak da se nalazi u teškom šoku. Otežano diše, sa leve strane grudnog koša ne čujem disanje. Došlo je do kolapsa, odnosno skupljanja pluća, što znači da s leve strane nema disanja. Trbuh povređenog je jako osetljiv i bolan na dodir. Svi klinički znaci potvrđuju da su u pitanju povrede nastale usled vazdušnog udara ili kako ga mi doktori stručno nazivamo: blast sindrom. To je veliki vazdušni pritisak koji se oslobađa posle jakih eksplozija velikih bombi i raketa, tako da taj povećani pritisak spolja ne stvara nikakve povrede, ali unutrašnji organi pucaju i znatno se oštećuju.

Dok reanimiramo, odnosno oporavljamo vitalne funkcije povređenog, da bi mogao da izdrži transport do bolnice, bombardovanje se nastavlja nesmanjenom žestinom. Ne obraćamo pažnju na to šta se dešava oko nas, jer smo zaokupljeni brigom kako da spasemo bolesnika koji je u tako teškom stanju da svakog časa može podleći povredama.

Dok mi reanimiramo povređenog vojnika, potpukovnik dr Alekas-Soko telefonom obaveštava komandanta aerodroma pukovnika Dragana i traži dozvolu da hitno prebaci teško povređenog vojnika u KBC Priština na hirurgiju. Komandant pukovnik Dragan daje zeleno svetlo za prebačaj povređenog vojnika, koji je u kritičnom stanju. Zna da povređeni obilno krvari iz unutrašnjih organa.

(NASTAVLjA SE)