Anđeo smrti

Piše: dr Miomir ĆOSIĆ
JUTRO trinaestog dana bombardovanja, u ponedeljak 5. aprila 1999. godine, bilo je lepo, sunčano, ali prohladno.

Znak za prekid vazdušne opasnosti nismo čuli više od dva dana. U ranim popodnevnim časovima počelo je žestoko bombardovanje i raketiranje. Telefonom nas obaveštavaju da je jedna naša raketna baterija ušla u okršaj sa NATO avionima. Posle ispaljivanja raketa zemlja-vazduh, naši raketaši odmah menjaju mesto da ne bi bili pogođeni. Imaju veoma malo vremena, oko 19-20 sekundi da se udalje što je moguće više, jer na mestu gde su bili radar i lansirna rampa udara raketa iz aviona.

Ovoga puta zasuti su ne samo raketama iz aviona, nego i kasetnim bombama. Javljeno nam je da ima dosta povređenih. Četiri naša sanitetska vozila sa ekipama odlaze na brdo Grebnik gde stižemo oko 16 časova i dvadesetak minuta. Brdo Grebnik je svo u plamenu. Svuda oko nas su dim i vatra. Brzo izvlačimo ranjenike.

Dim smanjuje vidljivost na desetak metara. Pronalazimo dva teško ranjena vojnika. Odmah na licu mesta počinje reanimacija povređenih. Zaustavlja se krvarenje ranjeniku, stavlja imobilizacija i uključuje infuzija. Oba zbrinjena vojnika prebacujemo u prvi sanitet koji hitno odlazi za Prištinu na Hiruršku kliniku.

OSTALE tri ekipe oprezno se kreću kroz dim, jer svuda ima kasetnih bombi. Ne sme se mnogo ni odugovlačiti sa izvlačenjem ranjenika, jer se može izgubiti dragoceno vreme i mogućnost spasavanja života. Stižemo do lansirne rampe. Sve je u plamenu koji pokriva dim.

Nažalost, nalazimo mrtvog kapetana. Pored njega leži vojnik, takođe, mrtav. Druga ekipa izvlači poginule i odlaze za Prištinu. Dve preostale ekipe idu dalje. Niko ništa ne govori. Okolinu u plamenu razgledamo pažljivo.

Nalazimo još dva teško povređena vojnika. Odmah posle reanimiranja i zbrinjavanja, treća sanitetska ekipa prebacuje ranjenika na Hiruršku kliniku u Prištini. Četvrta ekipa polako pretražuje teren.

Nalazimo još tri ranjena vojnika koja nisu u kritičnom stanju. Odmah posle ukazivanja prve pomoći, prebacujemo ih u Prištinu. Poslednji stižemo u KBC u Prištini. Prethodno prebačeni ranjenici već su u operacionim salama.

U šest operacionih sala se radi istovremeno. U tri na Hirurškoj klinici i u tri na Ortopedskoj klinici. U KBC u Prištini pristiglo je dosta ranjenika sa granice prema Albaniji.

Svi se vraćamo u našu bazu - Bresje. Samo što smo stigli u ambulantu, odnosno naš novi stacionar, dovode nam još tri ranjena vojnika. Nisu u teškom stanju. Obrađujemo ih u operacionoj sali i smeštamo u stacionar. Planiramo da ih sutra prebacimo za Prištinu, danas su tamo isuviše zauzeti u klinici, a povređeni su stabilni i van životne opasnosti.


UJUTRU nas obaveštavaju da je naš vozač autobusa u teškom psihičkom rastrojstvu. S pištoljem, preti svima u kući. Kuća mu se nalazi u Kosovom Polju koje je spojeno sa selom Bresje.

Ambulantnim kolima stariji vodnik Mile Trnje, vodnik Šilja i Neša KGB odlaze u Kosovo Polje. Na ulaznim vratima kuće, naš šofer i njima preti pištoljem. Neša KGB ga ubeđuje i oprezno mu prilazi.

- Daj mi da pogledam taj pištolj. To mora da je neki trofejni. Molim te, daj da ga pogledam. Vratiću ti ga odmah.

- Moj ujak se ubio ovim pištoljem. Ne dam ga nikome.

Neša nastavlja da ga ubeđuje.

- Ja znam da si ti mnogo dobar čovek i hoćeš i mene da zaštitiš. Ja neću da se ubijem, samo hoću da vidim taj posebni pištolj.

Neša KGB uzima pištolj, a stariji vodnik Mile Trnje i vodnik Šilja praktično unose našeg šofera u sanitet i daju mu injekciju sedativa. U hirurškoj ambulanti našeg šofera dobro sediramo i pripremamo da ga prebacimo u nišku vojnu bolnicu. Prethodno smo dva puta bolesnika prebacivali u Prištinu na Neuropsihijatrijsku kliniku. Sada se nešto ozbiljnije sa njim događa.

OPASNOST
DOBRO sediranog bolesnika vodnik Šilja i naša instrumentarka Bilja vode za Niš. Dogovorili smo se da ge vrate sutradan po danu, jer je put preko Podujeva opasan noću.

(NASTAVLJA SE)