Ugarak za - bunu!

Piše: Živorad Lazić
NA ulasku u Kalemegdan, Pašić održa prvi kratki čas iz istorije.

Na ovom mestu pre šesnaest godina poslednji beogradski paša Ali Riza predao je ključeve knjazu Mihailu, a pročitan je i ferman sultana Abdul Aziza. Srpski knjaz je jahao na belom konju, prestonica je slavila tri dana i tri noći odlazak poslednjih posada turskih iz Srbije. Mislili smo da je to početak svenarodne sreće...

- A godinu dana kasnije u Košutnjaku su Srbi umlatili knjaza Mihaila - dodade Pera svoje viđenje istorije. - Valjda zato što je oterao poslednje Turke i svirao Mocarta.

- A šta ćemo mi s njegovim naslednikom - upita Giga Geršić.

- Narod će nas poslušati, ali ja nisam siguran da je naš narod zreo za revoluciju. Nemamo radničku klasu - umeša se u razgovor ćutljivi Jovan Đaja.

- Za revoluciju nije, ali je kadar za bunu - borbeno će Todorović, sin bogatog trgovca iz Smederevske Palanke. - Politika menja društvo samo onoliko koliko tu politiku oseća i shvata narod. A poslednji izbori daju za pravo našim idejama, glasači su ih privatili. Šta veliš, Bajo, da se pozove narod protiv despotije vlaškog kurjaka?

- Narod je naoružan, ovaj, ali rizik je veliki. Sve seljačke bune su ugušene, a vođe završile sa usijanim krunama na glavi.

- Već se zuca da će Milan narediti da se oružje kupi po narodu - reče Giga.

- Ako narod krene, Milan će nama predati ključeve politike, kao što je Ali Riza na ovom mestu predao ključeve grada našem knjazu - nastavljao je Pera borbeno.

- A šta ćemo s kraljem - upita Đaja.

- NJega ćemo u Savu - šali se Giga.

- Nećemo, nego preko Save - smirivao ih je Pašić. - Neka ide svom prijatelju Francu Jozefu i komanduje pukom koji nosi njegovo ime.

NASTAVILI su šetnju do terase sa koje se videlo Veliko ratno ostrvo i predeo oko porečja zarastao u topoljake, pogledali su kulu Sibinjanin Janka u Zemunu, pa krenuli nazad.

- Drugovi, ja ću na put, a vi se držite na okupu i pazite šta i s kime govorite... Oko nas su, ovaj, Hristićevi i Milanovi špioni i svaka neoprezna reč može nas saseći oštrije od brijača - reče Pašić i tako se rastadoše.

Komešanje naroda uplašilo je Milana, bio je pudljiv, to sakriti nije mogao i da bi zabašurio kukavičluk svoj, kralj se nemilosrdno obračunavao sa protivnicima. Uplašio se da će mu radikali s glave skinuti tek nataknutu krunu i naredio da se po narodu skupe sve puške date vojnim obveznicima uoči ratova 76. i 77. s Turcima. Navikli na ove lepe i opasne igrače, rezervni vojnici su se oglušili o ovaj zahtev najviše vlasti. U vreme tog opasnog vrenja, Nikola Pašić se zatekao u svom zavičaju i k njemu su hitali Srbi da čuju kako im je najbolje da urade.

- Vi dobro znate da za Srbiju bez puške i oružja nema slobode. Sad vas hoće razoružati, baš kao što su negda Turci činili da bi raju držali u pokornosti - poručio im je Pašić.

- Ne damo oružje, makar svi izginuli - odgovarali su seljaci.

- Šta znači puška u Srbina to svi znamo. Ona je najveće oruđe koje Srbin ima, ona mu je dragocena toliko isto kao žena, brat ili sestra. Srbin se radije rastaje s glavom i dušom, nego s puškom. Bez puške i oružja nema slobode. Ako se želi u ropstvo uvesti, onda mu treba oduzeti oružje.

PAŠIĆ je vatrenim govorima i odlučnošću turio ugarak u za bunu spreman narod oko Timoka, Sokobanje i Boljevca, pa pohitao u Beograd, jer su ga nestrpljivo čekali njegovi drugovi, uznemireni onim što se sprema u dvoru. Neki sa ovih zborova obiše dućane i svu robu odneše, a drugi su trčali u varoš da se dokopaju činovnika, jer seljaku je za sve nevolje u prvom redu - državni činovnik kriv.

I tako počeše nemiri u Timočkoj krajini, a radikali su se nadali da će plamen preskočiti i u druge srezove i okružja, te da bi Milana isterali iz Srbije i dokopali se vlasti koju im je narod na poslednjim izborima podario.

Čuvši od doušnika šta Pašić piše i govori, Nikola Hristić zatraži audijenciju i izvesti veličanstvo o svemu:

- Kako to, gospodine Hristiću, predati oružje i ostati naoružan istovremeno? Ima li tu neke logike?

- Logike, veličanstvo, nema, ali je poruka jasna. Pušku na svaki način zadržati, a zakon poštovati samo na rečima.

- I kako ide s prikupljanjem oružja?

- Izbili su nemiri u boljevačkom srezu. Na čelu pobunjenih je pop Marinko Ivković, narodni poslanik.

- Obrijaću ja tom pop Marinku bradu, a i ovom zaječarskom demagogu Pašiću. Šta on hoće? Komunu? Pa, komunare su streljali u Parizu, ni tamo to nije prošlo, a kamo li ovde u gologuzoj i gladnoj Srbiji. Gladnom je potreban hleb, a ne komunarske ideje. Šta predlažete, gospodine ministre?

- S obzirom na širenje pobune pune nasilja i pljačke, moje je mišljenje da odmah zavedemo vanredno stanje i ukaz o prekim sudovima.

- Na posao, odmah! I držite pod paskom Pašića i njegove drugove, a kad vam dam mig sve ih pohapsite i u teške okove bacite. I iz kazamata izvešćemo ih pravo na streljanje. Nema milosti. Na izvršenje! - besneo je Milan.

KRALJEV DOUŠNIK
U SOBI, sam, Pašić nikako da se oslobodi Milana, onog njegovog zverskog pogleda i podrhtavanja zečje usne, skrivene brcima. Pokušao je knjaz još u vreme Topolske bune da ga pošalje na gubilište. Poslao mu je provokatora, nekog Stevana Kneževića, a pravo ime mu je bilo Petar Radmanović, Ličanin, praktikant u telegrafu, a ministar ga je postavio u Jagodini gde je žestoko dejstvovala opozicija predvođena braćom Marković - Svetozarom i Jevremom. Uvukao se Likota kao tvor u Jevremovu kuću, a domaćin dobar i osećajan čovek, primio ga je sa ženom Ilkom za porodičnu trpezu.

Uz vino Jevrem nije krio svoje neraspoloženje prema Milanu i uopšte mrska mu je bila dinastija Obrenovića. Na jednom zidu Jevremove sobe bila je okačena slika: Karađorđevo ubistvo u Radovanjskom lugu. Uhoda se raspitivao i pažljivo slušao Jevrema kako se odigralo podmuklo ubistvo vožda po nalogu Miloša Obrenovića, rodonačelnika dinastije. I sve javljao tamo gde treba.
(NASTAVLJA SE)