Milan ustupa tron

NA dan proslave sedmogodišnjice proglašenja Kraljevine Srbije, od ranog jutra prestonicu je tresla groznica. Šaputalo se da će ovaj 22. februar 1889. biti istorijski po zbitiju koje će se odigrati u dvoru. Ustvari, radikali su nanjušili da Milan, poražen u ratu protiv Bugarske, mora tron da ustupi nasledniku, pa da se sav oda provodu: pariskim kafešantanima, bečkim kockarnicama i ljubavnicama.
Iako je tek zašao u trideset i petu godinu života, tragovi njegovog raspusnog života su ga činili starijim. Počeo je i da ćelavi. Govorio je da mu je dosta vlasti, Srbije i Srba, divljačnih radikala. Narod kao stado juri za radikalskim zadribaldama, a podsmeva se jevropski izobraženim političarima. Veruje lažima onog provincijskog demagoga Pašića. Čeka ga i nada mu se kao ozebao suncu. Ogrejaće se, ali na njegovoj lomači, pretio je Milan.
Ministri i drugi uglednici odmah primetiše veliko prisustvo vojnih lica. Generali i visoki oficiri zauzeše prostor oko prestonog mesta u dvoru, napraviše pravi neprobojni živi zid. Tačno u dvanaest pojavio se kralj Milan. Nosio je u rukama neka pisma, a oko sebe je bacao unezverene poglede u kojima je bilo i straha i pretnje. Neki prisutni tiho zažamoriše:
- Opet izbio rat?
- Da li je neprijatelj prešao granicu?
Za Milanom korača trinaestogodišnji naslednik Aleksandar i đakon sa svećom, evanđeljem i velikim krstom. Verovatno će oficiri ponovo polagati zakletvu kruni! Zašto, kad su je jednom već položili? Pa dvostruka će duže trajati i biti jača od jednostruke. Svašta se pretpostavljalo, samo ne ono što je kralj izgovorio. Prvo je vikao:
- Gospodo moja! Gospodo moja!
Potom je razvio papir i pročitao:
- Ja, Milan Četvrti Obrenović... i presto ustupam malodobnom sinu Aleksandru... a do njegovog punoletstva vladaće namesništvo... Ja Milan Četvrti vas pozivam... Na vernost novom kralju.
OPŠTE zaprepašćenje ovlada dvorskim odajama. Sve se očekivalo samo ne abdikacija. Ali Milan je bio kockar i hazarder. Samo mali broj njegovih intimusa je ostao pribran posle pročitane proklamacije. Tih dana potišteni Milan se njima poveravao:
- U Srbiji mi niko više nije prijatelj, čak ni moj sin Aleksandar. Jedini prijatelj mi je moj pas Vigo, pa i njega kad pogledam u oči, čini mi se da me se više boji, nego što me voli.
Završivši čitanje ostavke, Milan pogleda u svog takođe zbunjenog sina i viknu:
- Kralju, gospodaru!
Kratkovidi dečak je treptao i sam zbunjen ovim pozorjem.
Đakon pripali sveću i stavi je pored evanđelja. Milan kleče jednom nogom na pod i uperi pogled u svoga Sašu.
- Kralju, gospodaru, zaklinjem se na večnu vernost vašem veličanstvu... Na bezuslovnu podaničku vernost... Kralju, gospodaru!
Za njim su prilazili i na evanđelju se zaklinjali na vernost novoj krunisanoj glavi po stepenu dostojanstva i činu. Mnogi su zbunjeno gledali oko sebe pitajući se da li je ovo zaista abdikacija i smena na prestolu, ili neka Milanova komedija, a imao je običaj da priređuje neverovatne obrte u svojoj kratkoj vladarskoj karijeri.
Među prisutnima najtragičnije je izgledao doktor Vladan Đorđević, Milanov predsednik vlade i ministar. Uza sve svoje obaveze, a osnovao je i Crveni krst u Srbiji, Vladan je kao državnik uveo vladanovštinu, a stizao je još da piše, i književni časopis izdaje. On je u tim trenucima sagledao sadržaj svoga novog romana i blesnuo mu je naslov: “Silazak sa prestola”. Ili: “Golgota”.
Predstava je završena, publika se razilazila.
TOG popodneva Milan je u civilnom odelu šetao beogradskim ulicama sa svojim psom, a Nikola Pašić se pripremao za povratak u Srbiju.
Vest o amnestiji Pašiću je stigla dok je boravio u Bukureštu. U njegov kvartir je utrčao stranački drug Vladimir Ljotić sa novinama. Mlatarao je listom ispred ravnodušnog Pašića. Ljotić stiša emocije i reče:
- Bajo, amnestija!
- Ovaj, čuo sam. Javio mi ajduk Veljko Petrović.
- Koji ajduk Veljko, pobogu?! Pa poginuo je 1813. u Negotinu!
- Ima jedan Srbin Veljko Petrović. Radi u ovdašnjoj policiji. Dobar čovek. Izveštavao da nisam u Vlaškoj i pravio se nevešt kad mi je vlast branila boravak ovde zbog ludog Milana, vlaškog zeta. On čuo vest preko telegrafa i odmah me izvestio. Njemu pripada muštuluk, a ne tebi.
- Kad krećeš za Srbiju?
- Poručio sam Aci, Taušanoviću i ostalim drugovima da ne prave nikakav doček, samo da se iskrcam sa ostalim putnicima. Ni da čuju. Vele da bi to naljutilo sve naše ljude i pristalice. Ovaj, kad ‘oće, šta ja tu mogu, neka budne kako oni vele.
- Ja ću s mojim Karađorđevićima. Dok su Obrenovići na vlasti, za nas Ljotiće nema povratka u Srbiju.
- Grešiš. Aleksandar ima 13 godina, pa vlast drže namesnici, a ne malodobni kralj.
- I Milan će da vreba iz prikrajka. Abdicirao u trideset petoj. Naši vladari ne umiru na prestolu, Bajo! A šta ti očekuješ od namesnika?
- Moj veliki politički neprijatelj Jovan Ristić, opet je namesnik. Bio je namesnik kada je posle ubojstva Mihaila zaknežen malodobni Milan, a, evo, dočekao je da bude namesnik i sinu mu Aleksandru. Napadao sam ga često i oštro, a, eto, on potpisao amnestiju. Nešto se u Srbiji, ovaj, promenilo nabolje.

NAROD PRAŠTA

MENE se srpski narod odrekao kad je počelo gonjenje posle bune. A sad mi se vraća, posle šest godina. Može biti da će me se opet odreći i tako bar trired kao što se sveti Petar triput Hrista odrekao pre no što su petli zapevali. Ali se ja ne ljutim na narod, kao što se ni Isus nije naljutio na svog prvog apostola. Ko ima prava da se ljuti na narod, na izvor i uvor svake vlasti.
Pašić pruži nekoliko knjiga Ljotiću.
- To su one iz Odese. Nisam imao da ti vratim pare, pa uzmi knjige. Ja sam ih proučio i pribeležio šta mi treba.
- Zadrži ih za uspomenu, Bajo. Biće mi čast da u biblioteci budućeg predsednika srpske vlade budu i knjige Ljotića Vlade.
(NASTAVLjA SE)