Dvor bez monarha

PIŠE: Živorad Lazić
NOVI kralj nije hteo u dom Obrenovića, nego se privremeno smestio u iznajmljenu privatnu kuću pogodnu da u njoj vrši kraljevsku dužnost do gradnje novog dvora. Svečano krunisanje je zakazano za sledeću, 1904. godinu, kada će se proslaviti i 100. godišnjica Prvog srpskog ustanka.

U salonu kuće Krsmanovića Petar je dočekao Pašića nekoliko dana po povratku. Primaća odaja bila je skromno nameštena, a sa zida posetioce je posmatrao portret kraljevog dede Karađorđa. Petar i Pašić su uspostavili dobre veze davno, još u Hercegovini, a posredno su ih održavali i posle tih burnih godina. Zato je monarh srpski susrete sa prvim radikalom izuzimao iz svakog ceremonijala. Rukovao se s Pašićem i prijateljski ga upitao:

- Kako zdravlje?

- Ovaj, zdravlje sam načeo u tuđini i arčio ga po obrenovićevskim hapsanama, ali je nešto preostalo.

- Sedite da porazgovaramo... Ni mene život nije štedeo... Živeo sam za dan kad ću ponovo ugledati rodni Beograd i čuti srpsku reč u otadžbini... Naglo ste me napustili po prispeću u Beograd. Kada sam se obazreo, vas nigde?

- Ono na beogradskoj štaciji, ovaj, bilo je usled moje slabosti. A nisam se ni mogao pridružiti zvaničnicima, kad nisam član vlade.

- Kako to, predsednik najveće stranke, a nije u vladi?

- Takve su prilike posle atentata. Sad su oficiri, a ne stranke glavni u državi i politici.

Petar se mrštio, pripaljivao cigaretu, smišljao kako da komentariše ovu opasku starog lukavog Baje.

JA sam, kao što znate, četrdeset pet godina proveo u izgnanstvu. Ni u tuđini me nisu ostavljali na miru. Slali su uhode, provokatore, a postojalo je tajno Milanovo naređenje da me bez opomene ubiju, ako se pojavim na teritoriji Srbije. Ja jesam tajno dolazio, ali ne da bih rušio Obrenoviće, nego da utolim želju za rodnom grudom. Najzad, evo me, ali zbog dugog stranstvovanja ne poznajem dobro sredinu. Potrebna mi je pomoć svakog iskusnog i umnog čoveka, jer pod starost moram da zaplivam u političke vode. Mogu li računati na vas, gospodine Pašiću?

- Ovaj, mislim da će se odvijati malo teže - šapuće Pašić.

- Ne čujem vas. Malo sam kicoš na ušima. Stradao mi sluh kad sam ratovao na strani Francuza protiv Prusa... Molim vas, malo glasnije.

- Ja nikad nisam bio za primenu ubistva kao sredstva u politici. Politički ciljevi se mogu i moraju postizati bez atentata i ubistava.

Petra malo zbuni ovo čvrsto i poznato načelo Nikole Pašića koje je odavno obnarodovao, pa ga je nekoliko puta ponovio kad se počelo šaputati o nasilnom svrgavanju s prestola Aleksandra. Jer, niko nije video drugi put do dinastičke promene i spasavanja Srbije od dalje propasti.

U tom Pašićevom principu bilo je u podtekstu aluzija da njegov otac Aleksandar Karađorđević nije ubijen na Svetoandrejskoj skupštini 1858, nego samo najuren sa kneževskog trona da bi na njegovo mesto došli Obrenovići. Kasnije, Mihailo je uzeo za ađutanta Aleksandra, princa rivalske dinastije i svim članovima i potomcima porodice Karađorđević ukazivao posebnu čst u zvaničnim prilikama i na balovima. Iza ubistva Mihaila stajao je Aleksandar, suđeno mu je, ali ništa nije dokazano, pa je oslobođen, ali javnosti nije izmakla istina da su sve sudije koje su ga oslobodile postali bogataši.

U SVOJOJ sobi, u predvečerje, razmišlja Pašić o trenutku i o večnosti, istovremeno. Kralj ga hoće, partijski drugovi su uz njega, jedino ga napadaju i osporavaju samostalci, a sve njih je on učio politici i napravio političarima. Prebacuju mu držanje na sudu 1899, kad se branio od teške optužbe da je bio idejni organizator atentata na kralja Milana. Zameraju mu što je spasavao glavu. Milan je mrtav, Aleksandar je mrtav, nema više Obrenovića, ima nešto umornih obrenovićevaca, ali će i oni vremenom nestati, ali ostala je uspomena na njih. Samostalci su ciganska sorta - hoće da ubiju onoga koji ih je doveo na vlast! NJegovo turobno premetanje misli i uspomena prekide nagli upad sina mu Radomira. Dete povika s vrata:

- Tata, daj mi dinar pa ću da ti kažem ko dolazi!

- Kakav dinar sad, pa dao sam ti u podne. Postao si veliki trošadžija!

- E, sad ću da otrčim pred kralja i da mu kažem da nisi kod kuće - zapreti mališan i okrete se, ali ga otac zaustavi:

- Stani, Rado!

Rada stane i iščekuje, a Pašić prebira po džepovima, nalazi paru i pruža mezimcu:

- Evo ti, ovaj, idi reci majci da stavi kafu za kralja i mene.

Dečak pogleda paru, pa kad se uveri da je celi dinar, okrene se i otrči. Pašić ustane, zategne prsluk, zagladi bradu, skine sa ofingera smoking i brzo ga navlači. Odjekne kucanje i u otvorenim vratima se pojavi kralj Petar. Imao je običaj Čika Pera, opančar, da išeta sam na ulicu, a najomiljenija mu je šetnja bila u Topčideru. Tu bi ponekad kraj česme, gde su zastajali seljaci iz okolnih sela da se napiju vode ili napoje konje, razgovarao s narodom. Retko bi ga prepoznali, obučenog u skromno iznošeno odelo i sa prostim štapom od suve drenovine. Valjda su ga zato neki zlomislenici i napadači zvali - mečkar.

- Dobro veče, gospodine Pašiću. Izvinite što ja ovako nenajavljen, ali pođoh u šetnju, a setih se da se i vi u ovo vreme predajete razmišljanju, pa, ko velim, da izmenjamo misli i bez tegoba uđemo u noć.

- Baš mi je drago, vaše veličanstvo. Kakvo, ovaj, najavljivanje, pa vrata svake srpske kuće za srpskog kralja vazda su otvorena... Samo vi sedite, a ja sam već rekao da Đurđina turi kafu.

Pošto sede, Petar nastavi:

- Meni je zgodnije ovako... U dvoru ceo taj ceremonijal: zakazivanje, gledanje na sat, sekretar, ađutant, iznenadno iskrsle okolnosti... Sve me to zamara, a pravo da vam kažem i bolestan sam... Preplivao sam Loaru u janauru mesecu da bih spasao francusku zastavu od Prusa, a Francuzi nas nazivaju varvarima i ubicama! Gospodine Pašiću, nema više prijateljstva, nema saveznika... Veliki gledaju svoja posla, a mali treba da budu poslušni, inače batina! Eto, ode moje zdravlje u tuđim ratovima.

ŽIVELI, GOSPODINE MINISTRE

- DOBRO ste vino istočili, gospodine Pašiću. U svakom ste poslu temeljit i odgovoran pregalac... Nego, evo ja navratih da vam ponudim mandat za sastav nove vlade. Vi meni vino, a ja vama mandat!

Stari kralj se nasmeja, a i Pašić kroz nos pusti neki zvuk nalik smehu, pa odgovori:

- Zahvaljujem, veličanstvo, na ukazanom poverenju, ali se zasad te odgovorne dužnosti ne mogu prihvatiti.

- Zašto ne možete? Ko je na smetnji ako kruna postupa po ustavu?

- Vidite, ovaj - poče Pašić da šapuće - ja uz moju vladu ne mogu da trpim ničiju vlast u zemlji, a oficiri su još uvek jači od vlade... Nego, neka đeneral Sava Grujić rekonstruiše koalicioni kabinet, a ja, ako sam vam potreban, uzeo bih ministarstvo spoljašnjih poslova da kod velikih sila poradim na razbijanju ove blokade.

Razmislivši malo, kralj podiže čašicu i nazdravi:

- Pa, živeli gospodine ministre spoljašnjih poslova i srećan povratak u politiku.
(NASTAVLJA SE)