Pakao podrumskog zbora

Piše: Manojlo ČALIJA
U SKLONIŠTU granate tresu telo. Uz granate mene nastavlja da potresa iznutra moja komšinica. Za svaki odlazak u sklonište ja se pripremim - održim sastanak sa samim sobom. Napravim neku vrstu psihičke pripreme kako progutati svaku provokaciju.

Kad se podrumsko "druženje" završi, sednem i razmišljam:

- Bože, kako bi bilo lepo kada ne bi bilo ni struje ni onog jada od bacača, pa da ne slušam kletve i psovke i sve one laži koje se iz Sarajeva odašilju u svet o hiljadama svakodnevno bačenih granata i toliko stadale dece, starica i trudnica.

I dok se komšinica moli Alahu da se zametne svaki trag srbo-četnicima, njihovom rodu i porodu, ja skromno molim Svevišnjeg samo jedno:

- Daj, Bože, da nema onog "jada", pa da ne idem više na podrumski zbor stanara.

- Ne pitam te za prezime - reci mi ime. Kako ti je ime?

- Jovo - rekoh.

- Tako, znači, Jovo.

- E, kad si Jovo, uđi.

UVEDE me jedan "zeleni" u hotel "Evropu", dok sam se vraćao sa fakulteta kući - priča mi moj komšija Jovo Kršić. Hotel opljačkan. Bez vrata i prozora. Prolaziš i ti svakog dana, znaš kakav je. Mislio sam da u njemu niko ne stanuje. Toga dana saznadoh da funkcioniše samo njegov podrum.

U hodniku čovek vezanih ruku za radijator. Kleči i ječi, okrenut licem zidu. Glava klonula. Na radijatoru krv. Sledio sam se od straha. Uvede me u podrumske prostorije. Sede dvojica i počinju:

- Šta radiš ovde, što se muvaš ovuda? - pita me jedan.

- Ja samo prolazim. Stanujem na Bistriku i ovim putem odlazim i vraćam se sa radne obaveze - odgovaram.

- Čuj, radne obaveze. Tolika kljusina, a samo radna obaveza. Gde ti je ratna? Ne bi ti ratnu, je l` da?

- Bih, ali rekoše da sam korisniji u radnoj.

- Biće tebi radna. Neće ti trebati, Jovo, nikakva!

Vidim, biće problema. Pred očima mi je onaj u hodniku. Čujem ga kako ječi posle svakog prolaska vojnika. Svaki ga udari nogom, uz ono uobičajeno: - Vidi četnika, majku ti četničku j...!

Pokušavam da nađem spas, pa kažem kako sam starosedelac Bistrika, da mi je otac još za vreme onog rata bio inženjer, da je baš on projektovao Bistrički vodovod i da, zahvaljujući njemu, mi danas imamo vodu, kakvu celo Sarajevo nema.

- Hoćeš da kažeš, da zahvaljujući vama Srbima mi danas pijemo, inače ne bismo imali vode. Mi ne znamo graditi vodovode, hoćeš li to da kažeš? - prekida me jedan od njih.

Vidim da im to ne znači baš ništa. Prisetih se Alije, koji je nekada bio pravnik na Građevinskom fakultetu, te "prizvah" njega u pomoć:

- Ako hoćete da znate ko sam, najbolje je da pitate Aliju za mene. Skupa smo radili i bili smo dobri. Često smo kafu zajedno pili. Voleo bih da njega pitate za mene.

ONAJ što me je priveo, diže se i ode u susednu prostoriju. Nedugo zatim, onako s vrata, odmahnu rukom i reče mi:

- Idi, i ne muvaj se više!
Od tada hotel "Evropu" zaobilazim.

- Zato pazi kud se krećeš - savetuje me Jovo. - Izbegavaj svako legitimisanje jer te to tvoje ime - Manojlo - može koštati života. Gore ti je od moga. Ali, ne zna čovek kuda da se kreće. Nikada se ne zna odakle će da banu i iz kakvih prostorija da izlete.

Ja, i bez njegovog upozorenja, već dugo osećam i slavim podobnost svoga prezimena Čalija - i razmišljam kako bih se rešio pogubnosti imena Manojlo. Na vratima ispisah velikim slovima samo Čalija. Velika, da se i u mraku vide. Osluškivao sam topote koraka u stubištu i ledio se od straha na svako zaustavljanje kod svojih vrata. I neizmerno sam se radovao kada bih čuo:

- Ovaj je naš, idemo dalje.

Koliko sam puta slušao to spasonosno "idemo dalje", toliko sam puta prelistavao svoje porodično stablo i u njemu promenjivost prezimena svojih predaka - od Orlovića sa Kosova, što se pokrenuše ispred Turaka, pa Tuca, prezimena koje uzeše u Crnoj Gori, i Radulovića, od kojih jedan od trojice sinova nekog Stevana dobi nadimak Čalija, koji nam osta trajno kao prezime.

Izašao čovek na radnu obavezu, na ulicu ili pijacu da razmeni "kožu za dve strele", na neki zakazani dogovor i nije se više vratio. Ukućani, košije, poznanici - registruju da im muža, oca, brata i prijatelja nema. Čoveka nema. Nije se vratio na kućnu adresu, tamo gde obično stiže posle radnih i životnih obaveza.

Za njega čaršija kaže: "Nestao je", i time je sve rečeno. U prevodu je to značilo - biti ni živ ni mrtav, nešto između toga. On je i živ i mrtav ili ni živ ni mrtav. Za najbliže on je uvek nada, živa nada što treba svakodnevno da zakuca na vrata. Za čaršiju on je otpisan bez ikakve nade u povratak, bez mogućnosti da životom život potvrdi.

U svakom delu sarajevske čaršije ljudi su nestajali. Treba li, uopšte i pominjati da su ti nestanci vezani isključivo za Srbe - i samo Srbe.

TRAGIKA KOMLJENACA
NA Bistriku, u mom bližem okruženju, nestali su potkraj 1993. godine Marina i Rade Komljenac. NJihov nestanak je tipičan i zato je vredan posebnog pomena.

Usmrti granata nekoliko mladih života - dece u dvorištu zgrade u kojoj su, na trećem spratu živeli Rade i Marina. Stravična scena smrti. Decu su kupili u komadima. Komšije komšijski svraćale da saučešćem umanje bol u kućama žalosti.

Komšinica se vraća i priča kako jedna majka ne želi da primi saučešće, jer, kako kaže, njeno je dete uzeo Alah, da njemu služe. Ono nastavlja da živi. Alah je birao i izabrao njih nekoliko da se po završetku igre vrate u dvorište kada je i pala granata. Vratila su se samo najlepša deca iz najbogatijih porodica, po Alahovom izboru. I, kad je Alah tako izabrao, neka bude njegova volja, objašnjavala je unesrećena majka.
(NASTAVLJA SE)