Smrtno opasno javljanje

Piše: Manojlo ČAVLIJA
PODSETI tragika Komljenaca na sličnu smrt sina moga fiskulturnog poznanika Bakira. Ne primi moje saučešće, već mi ispriča kako je njegov sin sreo druga. Popričali i pričom nastavili šetnju ulicom kojom se on nikada ne vraća kući. Posle stotinak metara on zastane, izvini se kolegi što se mora vratiti i poći svojom maršrutom. Nije učinio ni dva koraka, a granata mu pade pred noge. Alah je tako hteo. Od tada se supruga okrenula veri i Alahu, kako bi se nastavila da druži sa sinom. Za nestalim koji će nastaviti da živi, saučešću nema mesta.

Deca tako odoše u smiraj do Alaha. Bračni par Komljenac - u nestanak.

Granatu prepoznaše kao četničku bačenu sa Trebevića. Posledice treba, kao i obično, da ispaštaju ostali Srbi, kojima natakoše predznak "petokolonaši i dojavljivači". Nesreća se nesrećom mora naplatiti.

Bistrikom se šaputalo o njihovom nestanku. Verzije nestanka bile su različite. Komšinica Tanja priča mi da je čula kako su im tela viđena u kantama za smeće ispred Doma zdravlja u Starom gradu.

- Samo im stopala vire. Sva drhtim, komšija moj, otkako Marina i Rade nestadoše - govori mi Tanja. - Ne spavam nikako dobro. Zamisli samo da je ta granata pala u našu ulicu. I o meni bi se ovako pričalo. Pokupili bi oni mene. A, i vas dvoje ne bi bilo danas na ovoj adresi, moj komšija. Nego, molimo se Svevišnjem da granatama ne ubije koga ispred naše zgrade. Pokupili bi nas kao petu kolonu.

U RADIO-EMISIJI "Pokidane veze" oglašava se svakog puta ćerka koja traži oca Rada i majku Marinu, koji su nestali u Sarajevu, na Bistriku, u Ulici Dragice Pravice br. 7. Za njih ne čuje više meseci i moli sve koji nešto znaju da se jave. Moli i preklinje.

Ona moli. Niko se ne oglašava. Oni koji znaju i mogu da kažu, neće. Oni koji bi želeli da jave, ne mogu i ne smeju. Ne smeju, jer je opasno znati nešto o tom nestanku. Smrtno opasno, ako se zna kako je neko nestao i, posebno, ko ga je odveo u nestanak.

Zavladala je tišina na Bistriku. Svako beži od bilo kakvog saznanja. Oni koji znaju ćute o nestanku Marine i Rada. Kćerka ne prestaje da traži i moli bilo kakvu informaciju o svojim roditeljima. Slušam taj plačljivi molećivi glas i tužan sam što ne mogu ništa izvesnije da joj javim iz čaršije u kojoj mi prekinuše sve telefonske veze, u kojoj se sve prisluškuje.

Živeli su Marina i Rade povučeno, među četiri zida svoga stana, penzionerski skromno. Nikakvog povoda za svoj nestanak nisu mogli dati. Rade, vojni penzioner, brinuo je o svojoj Marini, dugogodišnjem invalidu. Redovno izlazio i činio dobra dela svima oko sebe. Iščekivao ga komšiluk kada će se pojaviti i doneti neko pismo ili vest o prispelom paketu preko Adventističke crkve, udaljene nekoliko kilomtara od Bistrika. Svakim odlaskom izlagao se riziku.

Sva ta dobročinstva nisu bila dovoljna da ga taj isti komšiluk zaštiti od nestanka nekom reči koja bi odvodioce zlih namera odvratila od takvog čina. Umesto koje spasonosne komšijske, zavladala nesnošljiva tišina suseda preko puta njihovih vrata. Zaćuta uža i šira bistrička okolina. Niko da progovori svojima što izvode i dovode da će učiniti greh prema ženi invalidu i starom čoveku, koji ne mogu nikome zla učiniti, već samo dobrotom zračiti.

Žalio sam Rada i Marinu. Molio se da ih ne zadesi sudbina svih drugih nestalih Srba u čaršiji. Molio i godinama pratio svaku vest ne bih li saznao istinu o njima. I, konačno, preko nezavisnog magazina "Dani" 1998. godine u dalekoj Australiji, u kojoj provedoh dve godine izbegličkog statusa, čitam izveštavanje iz zvanične sudske dokumentacije, ne samo o njihovoj sudbini, već i o stravičnoj brutalnosti muslimanskih komandanata i vojnika nad mnogim drugim srpskim civilima:

UREDNIK magazina naglašava da je, iako je sve vreme bio u Sarajevu i znao šta se dešavalo, bio šokiran kada je pročitao sudsku dokumentaciju o zločinima koji su vršeni nad Srbima u gradu. Posebno ističe da su policija i muslimanski lideri znali za zločine u Kazanima, koje su počinili vojnici Desete brdske brigade: Zijo Kubat, Esad Tucaković, Omer Tendžo, Asim Alibašić, Samir Seferović i drugi.

Za sve to oni su suđeni na kaznu od nekoliko meseci zatvora i odmah pušteni na slobodu, jer je period u pritvoru bio duži od izrečene kazne.

Oslobađajuću presudu dobili su za počinjena dela ovakve prirode, kako stoji u opisu sudskog izveštavanja:

Nestao je bračni par srpske nacionalnosti Vasilije i Ana Lavriv. U kasarni najpre pretučeni, a zatim dovedeni u Kazane (ponore na Trebeviću), zajedno s Milenom Drašković, gde su ih muslimanski vojnici tukli kundacima. Zijo Kubat ovako opisuje svoj čin ubistva Vasilija. Udario sam ga nožem u leđa. Pao je. Onda sam mu zario nož u grlo i odsekao mu glavu.

Esad Tucaković je zgrabio Anu i nožem dugačkim četrdesetak centimetara odrubio joj glavu. Tela sam gurnuo u jamu, a glave ostavio da leže na zemlji.

Mevludin i Refok Selak ubili su Marinu i Radoslava Komljenca. Mevludin je prvo zapušio usta Radoslavu, oborio ga na zemlju i prerezao mu grlo. Refik je to isto uradio Marini.

ODRUBLJENE GLAVE
ENES Tucaković je svedočio o smrti dvojice Srba - Duška Jovanovića i Ergina Nikolića, koji su pokušali da pobegnu iz Sarajeva. Mušan Topalović Caco je počeo da ih psuje. Zatim je izvadio nož i zario ga Jovanoviću u grlo šest ili sedam puta. Samir Bejtić je izvadio sablju i zario je nekoliko puta u vrat Nikoliću, a zatim više puta u telo. Onda su svi ostali skočili i onako pomahnitalo zarivali noževe u beživotna tela. Samir je, zatim, otvorio otkinutu lobanju. Caco je potom šutirao lobanje, a tela gurao u ponor.

Tako su završili "nestali" Srbi koji su "imali sreće", ako je to sreća, da se o njihovom nestanku sazna prava istina. Oni su prestali biti "nestali".
(NASTAVLJA SE)