Zalog za - život!

Piše: Manojlo ČAVLIJA
POSLE ovako stravičnog saznanja, a možda bi za roditelje, decu, žene i rodbinu bilo manje bolno da njihovi nikada nisu ni menjali status - nestalih. Možda? Možda, jer i onako se nisu mogli domoći njihovih tela, ili delova tela koja bi dostojno sahranili.

Za druge mnogobrojne nestale, za kojima se i danas traga, bez nade da ih Kazan može izbaciti, vatra na smetlištu povratiti, peći u fabrici "Vaso Miskin Crni" ponovno oživeti - daj Bože da nisu bili predmet scenarija koji je, u obuci svojih boraca na Alahovom putu, režiserski vodio Mušan Topalović Caco.

- Caco je sedeo, ili bi prvo pokazao kako se to radi, a onda bi seo - pa bi dao nož Almiru ili jednom pored. Rekao bi: - Ubodi to odvratno čeljade!? On bi to uradio dva puta i vratio bi nož. Zatim bi Caco dao nož Sabahudinu, koji je to čeljade, takođe, ubo. Onda bi dao nož meni, i Bejtiću. Rekao mi je da ga ubodem. Ubo sam ga dva-tri puta u stomak. Bio je već mrtav.

Na kraju smo svi skupa telo raskomadali i bacili u dubine Kazana.

Ovako su na preispitivanju zločina opisivali svoje obrazovne pripreme zločinci koji za to nisu ispaštali ni jednog jedinog zatvorskog dana. Nisu, jer ubijani su Srbi, što u Sarajevu i nije bio zločin.

MOJ komšija sa Bistrika Rade i njegova supruga Marina nisu, konačno, nestali. Mesto ubistva i način komadanja njihovih tela su poznati. Poznata su i imena izvršilaca zločina. Sve je o njima izvesno.

Izvesno je i to da su Marija i Rade još za života sagradili sebi večni počinak na vrhu groblja Bare. Na mermernoj ploči i danas stoje njihova imena i prezimena, ali samo sa datumima rođenja. U nastavku iza crtice trebalo bi upisati i datume nestanka sa ovog sveta. Taj prostor je i dalje prazan, iako se tačno zna dan, mesec, godina, čak i minuti ubistva.

Sve je u njihovom slučaju poznato. Nepoznato je jedino kad će se i kako će se u mnoštvu odvojenih delova tela Kazana sakupti i sastaviti skeleti Rada i Marine, kako bi se dostojanstveno ljudski položili u grob koji ih čeka.

Centralni delovi grada već krajem leta 1992. godine nisu imali ništa više da ponude za pljačku. S jeseni otpoče prestrojavanje. Oni sa lestvice više komande usmeriše sebe u obilazak periferije, jer okolina nudi mnogo više, i sve ono što centar nema. U čaršiju uputiše na zasluženi dopust niže starešine i obične iz rovova da kupe nepokupljeno, što preosta od njihove krađe. Ostade čaršija bez vodovodnih cevi, osigurača, vodovoda i sveg drugoga što se vidi i što zidovi skrivaju.

Na balkonima komandanata i njima bliskih, zamirisa periferija - zrelo voće i povrće, pernata živina, meso, kiseli kupus, drva za zimu. Proču se kokošje jutarnje buđenje s balkona, i pomeša se sa zvukovima sirena za opasnost.

Posle opustošene čaršije i osiromašene periferije, otpoče pljačkanje svog stanovništva ili, kako će to lepše nazvati Muhamed Kreševljaković, zavlačenje ruku u tuđi džep.

Čaršijski ljudi su uvek imali i niko nikada nije uspeo da izvuče iz slamarice sve što oni imaju. Znali su to dobro domaći ratnici pa su smislili način i postupke za dolaženje do svega u čemu čaršija nije nikad oskudevala.

FORMIRALI su putujuće grupe koje su sa tacnama u rukama išle od kuće do kuće, od stana do stana, da kupe priloge za oružane snage, kako bi se omraženi neprijatelj proterao sa okolnih planina, a oni, narodne mase, uspeli i slobodarski ispijali trebevićku kafu.

Za takav uzvišeni cilj usledilo je uzvišeno davanje zlatnika i deviza. Koliko grupa, toliko davanja. Sve za odsudnu bitku za deblokadu grada.

Za sve je moglo da nema, ali za Armiju i za novo oružje moralo se naći. Davalo se i kada je izgledalo da više niko nema. Izvlačile su se i poslednje rezerve, jer valjalo je dati uvek kad dođu da nose. Trebalo je "stisnuti" pa reći da nema. Posebno je to bilo rizično za svakog Srbina. On je morao imati i kada drugi nemaju. Jer, ne udeliti kad dođu - značilo je odbijanje, neuvažavanje i neprihvatanje vojske i Armije koja brani državu koja se stvara. Značilo je navući svaku opasnost na sebe i svoju porodicu. Svi su davali. I sam sam davao. Uvek izvlačio nešto što sam mislio da nemam, polagao na tacnu, kao zalog za opstanak i život.

I kada su isterali sve što je preostalo u džepovima građana "udarnjem" na patriotsku, oslobodilačku, nacionalnu i, posebno, versku osetljivost svog stanovništva, otpočela je primena novih načina.

Lopata i kramp na prvim linijama sukoba mogla se zameniti plaćanjem. Znao je bistrički karađoz Mušan Topalović Caco koliko je koji zlatar, sajdžija, sarač "težak" u devizama i zlatu, i prema tome je svakom određivao otkupnu cenu mesečnog, godišnjeg ili višegodišnjeg kopanja i nošenja vreća.

Onima koji nisu najozbiljnije uvažavali Cacinu otkupnu vrednost kompenzacionih dogovora, pretio je slučaj sa vrha Trebevića, o kome se pričalo u čaršiji:

- Rekao sam da doneseš 150.000 maraka i da si fraj od kopanja, a ti donese samo 50.000? Šta je ovo? - pitao bi Caco.

- Ali ja, Caco, nemam više. Ti si mene loše procenio, pravdao se donosilac - kopač.

- Imaš, imaš. Ti dobro znaš da ja znam da ti imaš. Trči nazad i donesi! - naredi Caco.

Baci čovek lopatu govoreći:

- To ti je dosta, Caco! Ja više neću da kopam! i uputi se niz brdo. Poteže Caco pištolj. Opali. Osta čovek bez života i bez deviza.

Priča se prenese čaršijom. Sa Cacom nema priče. Što on traži, to se bespogovorno daje i kada se nema.

TARIFA ZA IZLAZ
SRPSKE glave su bile najsigurnije i najjeftinije sredstvo dolaženja do pravog bogatstva. Za izlazak iz grada Srbi su plaćali od 500 do 10.000 maraka, u zavisnosti od toga koliki je bio rizik za život. Mala cena značila je veliku verovatnoću da se ne stigne na drugu stranu, jer su pretrčavajući preko ničije zemlje mnogi ostali pogođeni snajperom i tako gubili i živote i ostatak nošenog prtljaga i novca. Uz veću cenu, i u organizaciji većeg linijskog karađoza, život je bio izložen manjem riziku.

Najviše dobiti muslimanski "ratnici" izvlačili su putem dogovorne razmene sa drugom stranom. Pri tom su korišćena predratna poznanstva i prijateljstva, uvažavanja i poverenja sadašnjih boraca za slobodu na obe strane linije razdvajanja.
(NASTAVLJA SE)