Počast jednom četniku

Piše: Manojlo ČAVLIJA
DESET dana pre nego što će vrhovni komandant Armije BiH Alija Izetbegović nameniti svilen gajtan Mušanu Topaloviću Caci, otpočeo je njegov poslednji u nizu napada na srbočetničku vojsku na Trebeviću.

Trebević, opevano brdo iznad Bistrika i Cacinog glavnog štaba Desete brdske brigade, najosetljivija je tačka sarajevskog ratišta. Sa Trebevićem je Sarajevo grad sa okolinom, bez njega - telo bez glave. I zato je u ratnoj strategiji Trebević bio dominantan interes osvajanja, jer ko zagospodari njegovim padinama, taj i gradom vlada.

Caco je Trebević obećao gradu i građanima odmah na početku ratnih neprilika. Molio je narod za razumevanje i strpljenje, jer je srpska strana pripremljena i jaka. Čestim napadima opipavao je njene slabe strane. Vraćao se redovno iz tih pohoda brže nego što je odlazio. Prebrojavao je redovno mrtve i ranjene. NJihov broj se prećutkivao ili je znatno umanjivan.

Preživeli borci su te napade često osuđivali. Protestovali su protiv svojih starešina što ih nespremne guraju protiv onih što na brdu stoje, sa njega više vide i koji imaju teškog i svakog drugog naoružanja više. Upozoravali su da su sa tih položaja i kamenice ubojitije od njihovog najjačeg napada i naoružanja. Molili su da ih ne vode tamo gde realnog izgleda na uspeh nema, izjavljivali da oni nisu spremni da ginu i šehitski žive.

BORCI su negodovali. Komandanti su radili svoje. Započinjali nove i sve novije napade. Narodu se valjalo pravdati i pokazati na terenu da, njihovo "slobodno darivanje" kućnih rezervi u zlatu i devizama, nije uzaludno, i da su svaki sledeći lančić, marka i dolar prilozi boljoj pripremi za konačnu deblokadu Sarajeva. Čaršija je i dalje obilato darivala i, usput molila Boga da ne bude onako kako je nagovestio njihov gradonačelnik - da će se Sarajevo deblokirati onoga trenutka kad im se i poslednja marka istera iz džepa.

Svakoga puta građani su najavljivali da je to poslednje što je preostalo i da oni koji planiraju treba da o tome vode računa. Obični vojnici, opet, demoralisano su pitali i tražili takvu organizaciju napada koja će garantovati veću izvesnost povratka svojima.

Napadi su se nastavljali. Caco je u jednom trebevićkom napadu ranjen u levu ruku. Od tada je ubijao i klao uz zdušnu pomoć svoje logistike. Žrtvu - Srbina su držali dok je on obavljao kurban, tu svetu dužnost na "Alahovom putu".

Svoj poslednji napad je pripremao temeljno. Strateški i dugoročno se opredelio na "kopanje rovova do zaraćene strane". Sportskom terminologijom kazano - izabrao je "klinč borbu", koju primenjuje slabije pripremljeni da bi nekim kratkim i brzim udarcem nokautirali protivnika. Za kopanje je sakupljao narod po ulici, u stanovima, na pijaci, radnim mestima. Narod - protestovao. On - radio svoje. Vreme napada za konačnu deblokadu gradu čuvalo se u strogoj tajnosti.

Kao "dan D" označen je 17. oktobar 1993. godine. Dan čišćenja i provetravanja, kako bi nad gradom, konačno, zasijalo sunce sa Trebevića. Radovale se "nene" kako će "sutra na Vidikovcu popiti kahvu" kao u ona stara dobra vremena.

ONAKO kako je to čaršija prepričavala, tako se i desi. Osvanulo subotnje jutro. Sirene najaviše napad, kao i svakog puta. Navikao narod na sirene, koje su u Sarajevu poodavno prestale biti "znak opasnosti". U podrume se ne silazi - valja gledati i viđeno pamtiti, kako bi se pričalo i pripovedalo. Priprema se kafa. Izlazi se na balkone, da se osmatra borba uživo, da se dočeka "podne", kada je Caco obećao da će oterati četnike sa trebevićkih visova.

Ne prođe ni pola časa, a ratište se utiša potpuno. Ovlada nekakav čudan mir. Otpoče neizvesno iščekivanje vesti iz Cacinog štaba Desete brdske brigade. S prozora se pogleduje i osluškuje. Čekaju se trebevićki "ljiljani" i pobedničko slavlje. Ništa se ne dešava. "Čuje se" samo tišina koja do sada nije donela ništa dobro. Mirovanje, na koje je čaršija već uveliko navikla. Nedugo zatim, umesto ratne vesti, čuju se na ulici glasovi:

- Stiglo mleko!

- Otkud mleko, kada ga godinama nema? - pitam sam sebe. - Otkud baš ovde mleko, kad se sve što se deli ili prodaje obavlja preko Pivare, na drugoj strani Bistrika?

Pogledam kroz prozor. Stvarno, mleko nosi čovek u plastičnoj kesi. Siđem trčeći. U stubištu pitam komšiju: - Treba li kartica, kao za hleb? - Ne, dele džabe. Pripremili za proslavljanje, zaključujem.

Izađem brzo na ulicu, pa trkom da "uhvatim" litar te blagorodne tečnosti. Tek što sam napravio nekoliko koraka, stanem. Stoje i drugi, zagledani uz bistirčku strminu. Gledaju svi u auto koji lagano vozi prema Principovom mostu. Oni pored kojih prođe, uzvikuju:

- Vidi četnika što je dolijao!

- Udri ga, majku mu srpsku, vidiš da je još živ!

- Dao Bog da svi ovako skončaju!

Auto prođe i pored mene. Ukaza se sajla iza kola. Sajlom, za noge, zakačen čovek koga na leđima vuku. Na njemu maskirne pantalone. Do pojasa go. Glava velika, kosa seda. Ruke raširene iznad glave. Ogromno ljudsko telo što se valja po neravnom bistričkom asfaltu.

Ova scena strave i užasa podseća na stara osmanlijska vremena i ona iz novije istorije prošlog ratovanja, kada su dedovi i očevi ovih potkivali i vodili na konjskim ularima Srbe ulicama Rogatice i drugih mesta, a žene se zaletale i udarale da ostave koji svoj ožiljak na njima. Ovo bistričko dešavanje nekako prođe mirnije, jer su muke i mučenja "podnošljivija" - Srbina polegli da u ležanju skonča u nadljudskim mukama.


(KRAJ)