Izbačeni lektor

Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ
CRNJANSKI nas vodi u Bond strit. Tamo nam pokazuje radnju (imena se više ne sećam) u kojoj je, odmah posle rata, radio kao knjigovođa. To je radnja jednog londonskog obućara i tašnera, Francuza. Interesantna je istorija ovog zaposlenja. Gospođa Crnjanski htela je jednom da opravi svoje cipele i kad je počela da traži krpu, nigde ga nije mogla pronaći. (Došavši u Johanesburg, 1995, jedva sam pronašao jednog krpu za moje cipele. Posle sam se naučio da pocepane cipele bacam. Verovatno tako rade Englezi). Ne poznavajući London, krene ona tako u Bondstritom. U prvoj obućarskoj radnji za dame, u kojoj se govorilo francuski, zamoli ona prodavačicu, koju je poznavala iz vremena rata, kad je tu mogla da kupuje sebi obuću, da joj primi cipele na opravku. Prodavačica se nešto čudila, ali ipak primi i, nekoliko dana kasnije, vrati ih opravljene. To je gospođa Crnjanski ponovila više puta. Jednom, u razgovoru sa prodavačicom, kaže gospođa Crnjanski da je njen muž, bivši savetnik za štampu jugoslovenske vlade, ostao bez posla. Prodavačica primeti da njima treba knjigovođa, pa "ako se gospodin razume u knjigovodstvo"... A Crnjanski, pošto je kao mlad učio trgovačku školu u Trstu, sada baš kao pravi "beli" Rus, poruči po svojoj ženi da mu je to "specijalnost". Zaposle Crnjanskog i on se dopadne gazdi. Knjige je vodio uredno, sedeći na visokoj stolici za pultom, kao nekad što se radilo u Austrougarskoj i kod nas po bankama. Pored knjiga Crnjanski je pomagao pri pakovanju, spremao reklamu, diskutovao o modelima.
PRIVATNO, u jednom engleskom društvu, Crnjanski ispriča kako je otmena engleska dama kupila u radnji sebi tašnu koju je platila 35 funti. "Ja sam lično pisao račun", reče Crnjanski, ponosan. Posle nekog vremena, dama iz tog društva upita Crnjanskog: "Koliko je ta otmena dama platila tašnu? "Trideset i pet funti", odgovori Crnjanski. "Je li to bila Engleskinja?" "Jeste, Engleskinja. Imena se ne sećam." "A vaša je firma francuska?", opet će ona. "Jeste, francuska." Crnjanski nije pridavao značaj ovim pitanjima, sasvim ženskim, kaže on. Međutim, tri dana posle ovog razgovora izađe u večernjem listu jedan "odjek" da u Bond stritu postoji strana firma koja engleskim mušterijama uzima 35 funti za tašnu. Ne može biti niža vrsta šovinizma! Tako se nešto ne nađe ni u ucenjivačkim novinama francuskim!
Sutradan upita gazda Crnjanskog: "Da li ste vi negde pričali da mi prodajemo tašne po 35 funti?" Crnjanski razumede sve, poveza, ali odgovori: "Ne, ne sećam se". "Niste li to pričali pred novinarima jer znam da imate veze s njima?", dalje će on. Uplašen za svoje mesto Crnjanski odgovori: "Ne, nikada!" Gazda prekinu razgovor, ali idućeg prvog u mesecu Crnjanski dobi otkaz. Čak je pronađen i motiv: zbog loših poslova mora se reducirati personal.
NIGDE otvorenog bara da svratimo, da se ugrejemo. Hodamo tako po hladnoći, iako je samo četiri po podne, a već pada sumrak. Najzad nailazimo na Pikadili skver, sav okupan u jevtine raznobojne reklame: imitacija Tajms skvera u NJujorku, provincijska imitacija, naročito Merkur na fontani. Po svojoj koncepciji, ali ne i po razmerama, ovaj se trg ne razlikuje mnogo od naših provincijskih sa spomenikom palim u ratu. Taj Merkur ima razmere za nadgrobni spomenik. Uopšte, dimenzije spomenika, u Londonu, zapanjuju: to sam primetio još 1948. Ima ih koji se uopšte ne vide, toliko su malih razmera ili su loše postavljeni kao da je neko trošio na figuru spomenika, a štedeo za postolje.
Primećujem da ove stvari ne interesuju Crnjanskog. Skulpura, ako nije istorijska, ne zanima ga. U Londonu on više obraća pažnju na funkciju grada, na stanovnike, na Imperiju koja umire. "Englezi! Ha! Platiće!", kaže to on tako s jednim naročitim osmehom i to podvuče vilicom, a tad liči na Lorenca Midičija. Jedak je kad se sveti Engleskoj koja ga je bacila tako nisko. To pred svakim ne kaže, boji se, svakako; ali preda mnom ne krije. Obećali su mu bili da će dobiti mesto nastavnika u nekoj školi samo ako postane britanski podanik. Kad je primio podanstvo, dali su mu mesto lektora i, potom, izbacili, tek toliko da kažu da su održali reč. U tom izbacivanju odigrao je ulogu jedan naš čovek koji, iako obrazovan, nije imao kvalifikacije iz istorijskih nauka, ni iz književnosti kao Crnjanski, ali je izvanredno znao da se udvara domaćima. Kažu da je uspeo.

NOVAC
JA pozovem taksi, jedinu komfornu ustanovu u Engleskoj, a Crnjanski već sipa: "Vi prosipate novac po vetru... Uzmimo podzemnu železnicu, nije daleko". Nije da se pravim važan, niti da blefiram Crnjanskog. Jednostavno, hladno je, a taksi neće stajati više od pet šilinga. U odnosu na ono što ja zarađujem u Johanesburgu, to je sitnica. Crnjanski neće to da razume. Stalno ponavlja: "Prosipate novac po vetru":
(NASTAVLJA SE)