Prikaz starosti

Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ
NA ulazu u Galeriju, kopije čuvenih skulptura i slika. Sudeći po ovom ulazu, po unutrašnjoj arhitekturi, viktorijanskoj, to pre liči na neku opštinsku palatu ili kakvu staru banku. Međutim, čim se kroči u samu galeriju odmah se sazna već poznata istina da je to jedna od najvećih riznica slika na svetu. Ako Luvru oduzmemo Malu palatu i Galeriju, ako izuzmemo iz Luvra antiku, nameštaj, porcelan, Apolonovu galeriju, i samo ostanemo na zbirkama slika onda mi se čini da je Nacionalna galerija bogatija, to jest, raznovrsnija. Vatikan, na primer, ima samo italijanske majstore. Pored sve lepote Rafaela, poseta Vatikanskoj galeriji zaboravi se posle Sikstinske kapele. Luvr ima čuvenu galeriju Rubensa, u kojoj je predstavljena vladavina Marije Mediči, ali to nije veliko slikarstvo. Ono čime se Luvr odvaja od svih drugih muzeja, jeste četvorougao u Velikoj galeriji, gde su "Monaliza", "Baltazar Kastiljonski", "Franja Prvi" i "Čovek s rukavicom". U Luvru je gotovo neprimetan Rembrant.
U Nacionalnoj galeriji bogato je holandsko slikarstvo, tu su prerafaelisti, dosta majstora renesanse, fan Dajk, Hogart, sasvim malo impresionizma. Rembrantova dvorana je impozantna: 19 slika. Dva autoportreta, jedan kad mu je bilo 34 godine, a drugi kad je već starac, sličan onom u Luvru. Pomno ga razgledamo.
Kod onog starog Rembranta, čujem monolog Crnjanskog:
- Dolazi starost, takav sam već ja. Kud ići dalje? Povući se u sebe samog... Mnogo još nema putovanja...
Tu primeti da ga slušam. Okrenu se:
- Vidite li kako je odbacio sa sebe taštinu, kako se uvlači u svoju ljušturu, sav je duša... stari Rembrant...
DRHTIM dok slušam Crnjanskog. Jasno mi je da on govori najiskrenije što može, suočen s prikazom starosti kakva ga čeka, u koju ulazi, a zna kakva je bila Rembrantova. Rubens ambasador, kao Ivo nobelovac. Doduše Crnjanski nema poverioce kao Rembrant, ali ni imanja. Slušam ovaj monolog i pravim se da ne čujem; gledam starog Rembranta koji nas skrozira svojim tavnim pogledom, a istovremeno gleda u sebe. Tonovi slike su zagasiti, senke na periferiji prelaze u svetle tonove što su bliže licu Rembrantovom. A ono rembrantovskom svetlošću osvetljeno, vide se bore na odebljaloj koži, jadne dlake, sede, na brkovima, na bradici ispod donje usne, a oči krupne. Kao da umetnik veli: "Sve sam video, čuo, okusio, sad mogu da idem"...
Crnjanski nas vraća u stvarnost:
- U Amsterdamu ima 16 Rembranta, u Berlinu 27, u Minhenu 10, u Luvru, kažu, 29, ali izloženo je samo pet-šest... Ja sam video sve Rembrantove slike u Evropi. Jednom smo se, Slobodan i ja, hvalisali ko ih je više video. On ih je sve video, izuzev jedne u Darmštatu. Tamo sam išao samo da vidim Rembranta.
- E, tu vam skidam kapu, gospodine Crnjanski - rekao mu Slobodan.
Proveli smo celo popodne u Galeriji. O njoj bi se imalo još mnogo pisati, ali to nije svrha ovih zapisa.
Priznajem teško mi je bilo odvojiti se od ove riznice. U Rimu, Parizu, Bolonji, Veneciji imao sam više vremena. Tako se sve vidi i dobro upamti. Ali od ove, najviše će ostati u sećanju Rembrant i Crnjanski pred njim.
NAPULJ je, četiri časa po podne, a potpun mrak. Zaostale božićne jelke na Trafalgar skveru svetle sa hiljadu obojenih lampi. Snimam i slika mi, na veliko čudo, uspeva. Tajna fabrikanata obojenih filmova i moj amaterizam.
Onda hodamo po magli i u mraku. Crnjanski ima sastanak u pet časova. Rastajemo se na Pikadiliju. Roksanda i ja odlazimo kod našeg prijatelja Petje Uvalijeva, koji se ovde zove Pjer Ruv, filmski je producent i pisac. Petju znam još iz 1935, iz Bugarske, kada sam obilazio Bugarsku, kao novinar, sa našim studentima. On vrlo lepo govori srpski, poznaje odlično našu književnost. Oženjen je jednom Šveđankom koja govori pet jezika. Petja ju je naučio da kaže bugarski: "Az sam edna idiotka". Ona to kaže i mi se svi smejemo.
Neko vreme ovaj bivši bugarski diplomata živeo je od danas do sutra, u Londonu. Ja ga znam iz tog vremena, a sad je uspeo. Radi sa Karlom Pontijem i veliki je prijatelj sa Sofijom Loren i Vitorijem de Sikom. Pokušavao sam, preko njega, da nešto uradimo za Crnjanskog kod filmskih producenata, ali bez uspeha. Crnjanski mi je pisao da je u tom poduhvatu osetio neke tuđe, čudne prste.

(NASTAVLJA SE)