Prva uloga - Obilić

PIŠE: Ranko Munitić
SA dvanaest godina Čkalja otkriva pozorište. Bila je to ljubav na prvi pogled, ljubav za čitav život. Kruševac je bio pozorišno mesto u pravom smislu reči. Ne samo što je tu postojalo amatersko pozorište, već i mnoge putujuće grupe pohode ovaj kraj.

Tako pripoveda Dragana Čolić-Biljanovski, pisac knjige "Miodrag Petrović Čkalja" iz 1995. godine: pred nama je iscrpna faktografska sinteza umetnikovog života i aktivnosti, snabdevena mnoštvom informacija, citata i komentara.

"Najznačajnija imena srpskog glumišta, prilikom gostovanja, obično su odsedala i predstave izvodila u kafani `Takovo`. - Mi, deca, glumce smo upoznali zahvaljujući radiju i emisiji `Veče humora` - kazuje Petrović - jer je komšija LJuba šnajder imao radio aparat marke `Siera`.
U pomenutoj emisiji često su učestvovali umetnici poput Dobrice Milutinovića, Žanke Stokić, Jovana Geca i Dušana Radenkovića. Daleke 1936. godine radio je bio pravo čudo tehnike, a maštoviti slušaoci, zamišljali su izgled glumaca i obožavali ih. Pravi doživljaj je bio kada su isti glumci dolazili na gostovanje u Kruševac.
ČKALJA nastavlja: - Kafana `Takovo` imala je širok sims na kojem je moglo da se sedi. Tu su se glumci obično odmarali. Preko puta kafane nalazila se piljarnica čiji je vlasnik bio otac mog školskog druga Debeljakovića. Često sam provodio vreme u piljarnici kada su glumci gostovali. Iza tezge sa nekim zelenišem, krišom sam posmatrao glumce, jer nije bio običaj da se oni upadljivo gledaju ili da se viče za njima. Imali smo neko strahopoštovanje prema umetnicima. Tako sam prvi put video Žanku Stokić. Uvek je nešto oštro objašnjavala kolegi do sebe. Imala je karakterističan osmeh. Smejala se otvoreno, široko i jako.

- S tugom sam slušao Žanku i mislio: Eto, vidiš, od mojih kod kuće niko se tako ne smeje. Izgleda, ovako mogu samo veličine da se smeju. Sećam se da sam video i Dušana Radenkovića koji je stalno pričao, potom Jovana Geca i Dobricu Milutinovića sa obaveznim šeširom. Sve je izgledalo nestvarno. Mislim da su oni voleli da dođu u naš grad. Verovatno im se činio kao neko obećano mesto. Tu su mogli da prikupe malo više novca, ne bi li kasnije otkupili ono što su negde morali da založe. Predstave su uvek bile prepune. Ovako sam stekao prva saznanja i impresije o pozorištu i zavoleo ga zauvek. Gluma je postala moj veliki san."

Veliki, zaista: dovoljno velik da ispuni život.

"I baš zbog tog sna, u detinjstvu se ne zabavlja kao ostala deca. Sa drugovima među kojima su Bora Lazić, Milan Puzić, Zare Brašić, Vera Nakić-Belogrlić, Slavoljub Čvorović i mnogi drugi, pravio je pozorište iza roditeljske kuće. Kako kaže: - Baš pored tarabe komšije Cake koji je živeo sa ženom Radom i sinom Šućom. Caka je obično nedeljom kvario predstave, jer smo igrali po podne kada se odmarao. Naročito mu je smetala predstava `Kosovski boj`. Voleo sam da igram herojske role. U ovom slučaju bio sam Miloš Obilić. Počnem da se derem, kad odjednom: pljus!, komšija Caka prosu kofu vode na `pozorište`, Miloš Obilić stoji mokar nasred `scene`, carica Milica plače, grdiće je mama ako ode kući takva. Igrali smo ono što nam je bilo poznato iz škole, uglavnom, junačke narodne pesme koje sam ja kobajagi dramatizovao.
ULAZNICA za `pozorište` u dvorištu bilo je - dugme. `Posetioci` sa lepšim dugmetima bili su privilegovani i dobijali mesta bliže `glumcima`... Bili su to za Čkalju lepi dani:
- Osim junačkih narodnih pesama, igrali smo i `Šarana` Jovana Jovanovića Zmaja. Posle ovog perioda prešao sam u gimnaziju koja je imala dramsku sekciju. Obično smo priređivali predstave za praznike kao što su Dan škole ili Sveti Sava. Izvodili bi `Školskog nadzornika` Koste Trifkovića, `Vlast` i `Svetski rat` Branislava Nušića. Često smo se okupljali i u pozorištu u dvorištu kod Puzićevih. Bilo je to kao naše omladinsko pozorište. Uz Veru Nakić-Belogrlić, Milana Puzića, bili su sa nama i Anka i Rade Mišić, i drugi. Igrali smo `Lažu i paralažu` Sterije Popovića i druge domaće tekstove do kojih smo lako mogli da dođemo. Za vreme Drugog svetskog rata naplaćivali smo ulaznice i od tog novca slali pakete ljudima u zarobljeništvo. Svako iz grupe imao je poneko zaduženje. Ja sam, na primer, bio zadužen da donosim stare kutije za pakovanje, a devojke su kupovale namirnice. Često smo donosili i hranu od svojih kuća. U to vreme počeo sam da radim i u pravom profesionalnom kruševačkom pozorištu.
Velike zasluge, što su mnogi kruševački gimnazijalci živote usmerili ka pozorišnoj umetnosti, pripadaju profesoru nemačkog jezika Borislavu Mihajloviću, popularnom `čika Bori`."


Dragana Čolić-Biljanovski zadržaće se s posebnom pažnjom na Bori Mihajloviću, jednoj od najvažnijih ličnosti Čkaljinog života, naišloj u trenutku, možda prelomnom, kad detinjasti snovi počinju da se kristališu u nešto opipljivo i perspektivnije. Reč je o pedagogu koji vaspitava generacije umetnika, pa mu jednaku zahvalnost duguju Olgica Stanisavljević, Milorad Petrović, Darinka Stojiljković, Zorica Stefanović, Radmila Savićević, Vlastimir - Đuza Stojiljković, Vlasta Radovanović, Božidar Savićević, Vera Belogrlić, Milan Puzić, Taško Načić, Voja Mirić i još mnogi.


ĐAK PROFESORA BORE
"PREPOZNAVŠI talenat Miodraga Petrovića, profesor Mihajlović se trudio da mu prenese celokupno i bogato znanje o scenskoj veštini, istovremeno mu dodeljujući glavne uloge u gimnazijskim predstavama, da bi stekao sopstveno iskustvo. Profesorove sugestije bile su dragocene budućem dramskom umetniku.
- Ako je lik koji tumačim po godinama mnogo stariji, dodavana je perika, a Bora bi savetovao: `Znaš, pokreti ne smeju da budu tako brzi. Ti si star čovek. Posmatraj malo svoga oca kada radi nešto u dvorištu, ili svoje komšije.` I stvarno, kada sam počeo da posmatram druge, starije ljude, uočio sam da su njihovi pokreti sporiji, smireniji. Posmatranje je pomagalo da ulogu bolje ostvarim. Ponekad bih jednu ulogu osmislio posmatranjem nekoliko ljudi iz svoje okoline, prosto sam se trudio da nekima `uđem u dušu`. U ovim prilikama Bora bi me ohrabrivao govoreći: `To što radiš je vrlo dobro. Lik nikada nije jednostran, uvek je bogatiji i dobija na težini. Ovakav sistem rada treba stalno da primenjuješ.’"
(NASTAVLJA SE)