Prvi aplauz za - tremu!

PIŠE: Ranko Munitić
STIŽE onda i magični trenutak prvog uspeha. Ali kako! Kod Čkalje, izgleda, glumačke zgode čak ni u životu ne uspevaju da navuku iole ozbiljno ruho.
"Prva veća uloga koju Bora Mihajlović poverava Miodragu Petroviću bila je epizoda kelnera Viktora Emanuela Šuke u predstavi `Madam Iks` Aleksandra Bisona, 1944. godine. Uloga uopšte nije imala teksta, sastojala se iz dve pojave. Pred kraj drugog čina, pošto je madam ubila čoveka, kelner unosi doručak, vidi leš i sav se ukoči od straha. U trećem činu, na sudu, pojavljuje se kao svedok pošto je kelner prvi otkrio leš. Od treme ruke su mu se tresle.
- Nikako nisam mogao da se savladam. Sudija proziva: ’Viktor Emanuel Šuke’. Ustajem, dolazim do njega: ’Vi ste Viktor Emanuel Šuke?’ Klimnem glavom. ’Podignite ruku za zakletvu i ponavljajte za mnom’. Podignem ruku koja se tresla od treme, uhvatim je drugom rukom ne bih li savladao drhtanje. Strašno me je bilo sramota. Ovaj događaj zapamtio sam za ceo život. Na kraju scene sudija kaže: ’Slobodni ste’. Spuštam ruku i dok sam se vraćao na svoje mesto, da zlo bude veće, još se i sapletem. Publici je to bilo veoma smešno. Tako sam prvi aplauz dobio - za tremu!"
ČKALJIN život teče dalje u stilu srpskog kantri-vesterna! Kao da se stvarnost veoma uspešno takmiči s perom najmaštovitijih scenarista.
"Na originalu maturskog svedočanstva profesor Mihajlović je zapisao: `Učeniku se ne preporučuje da ide na fakultet egzaktnih nauka, jer tamo ništa neće uraditi, ali zato se preporučuje neka umetnička škola, gde će pokazati izuzetne rezultate. Borislav Mihajlović, razredni starešina, 1944. godine.` Posle položenog maturskog ispita, Čkalja zajedno sa Mihajlovićem i njegovom kćerkom Zoricom, odlazi u rat, te postaje član Kulturno-prosvetne ekipe 47. divizije.
Komandir ekipe pri diviziji bio je Dragoljub Dimitrijević Franc. Po završetku rada je bio osnivač i prvi upravnik Narodnog pozorišta u Leskovcu. Komesar ekipe bio je Svetolik Mitić, kasnije novinar i urednik RTS-a, a šef i reditelj neposredno po dolasku postao je Borislav Mihajlović. Grupu su činila tri ogranka: orkestar, hor i dramska sekcija.
- Grupa je gostovala po selima Srbije i Vojvodine, priređujući programe na tek oslobođenim teritorijama. Omiljena literatura članova partizanskog pozorišta bile su jednočinke Antona Pavloviča Čehova: Izvodili smo `Mehanu na glavnom drumu`, a posebno draga bila je predstava `Prosidba`. Borislav Mihajlović igrao je Čubukova, njegova kći Zorica bila je Natalija, a ja sam glumio Lomova. Nekoliko godina posle rata opet sam učestvovao u realizaciji `Prosidbe`, ali u Radio Beogradu. Onda sam ja bio Čubukov, Olivera Marković Natalija, a Bogdan Buljan, član pozorišta u Splitu, igrao je Lomova. Inače, svaka naša priredba počinjala bi govorom Dragoljuba Dimitrijevića Franca. Svako izlaganje završavao je rečenicom: ’Mi smo sve to spremili tako, što nam je hartija bila crna zemlja, a drvce olovka’. Rečenica je svima, što bi rekli, ’ušla u uho’, te smo često pred kraj njegovog nastupa, skriveni iza zavese, u horu suflirali. Franc bi molio: ’Pa nemojte ljudi, imam i ja dušu!’
- U DIVIZIJI sam već bio poznat i popularan. Priredbe su se završavale silaskom izvođača sa scene i ’Kozaračkim kolom’. Kulturno-prosvetna ekipa, rasformirana je u toku marta-aprila 1945. godine. Mnogi odlaze u Petu armijsku oblast u Skoplje, a mene su odredili za kulturno-prosvetnog referenta okružne milicije u Prokuplju pri KNOJ-u (Korpus narodne odbrane Jugoslavije). U okviru zadatka bio sam zadužen za Blace, Božurnju, prokupački, kosanički i toplički srez. Obilazeći i radeći na takozvanim usmenim novinama, pričao sam vojnicima o kulturi i umetnosti. Najviše vremena provodio sam u animiranju i okupljanju članova za pozorište u Prokuplju. Zbog velikih obaveza nisam bio u mogućnosti da igram predstave, ali mnogo sam pomagao i ponekad suflirao. Komandant cele oblasti bio je Vasa Zrnić. Lično njemu predlažio sam da prvu predstavu u oslobođenom Prokuplju priredi vojska. Bila su to teška vremena. LJudi koji su mobilisani za vojsku i miliciju, neposredno po oslobođenju, noću su hvatali četnike po Jastrepcu, pre podne spavali, a po podne sam ih okupljao i učio horskim recitacijama kao što je: ’Otvorite prozore na grudima svojim i gledajte srcem...’ Terao sam ih po deset puta da ponavljaju stihove, dok ne upamte. Tako sam sa vojskom i milicijom spremio dve recitacije. Za priredbu sam obnovio `Prosidbu` Čehova, a samostalno sam recitovao pesmu Branka Ćopića `Poruka sivom gospodinu`. Pošto za predstavu `Prosidba` nije bilo profesionalnih glumaca, sećam se da je Čubukova igrao geometar Eljac, čuven po svom nadimku, za ulogu Natalije zamolio sam sekretaricu Ozne da nastupi, dok sam ja opet bio Lomov. Novac zarađen od priredbe utrošili smo na kupovinu prasića kojima se cela ekipa počastila. Bio je to veliki poduhvat."
Kako god okreneš, uniforma više nalikuje kostimu još jedne Čkaljine urnebesne role, nego stvarnoj odori partizanije.

NAROD SE PITA...
"VOJNIČKI period Miodraga Petrovića završen je tokom septembra-oktobra 1945. godine, kada je demobilisan. Iz Prokuplja vraća se u rodni Kruševac. - Odmah sam počeo da radim u pozorištu. Pamtim da je na repertoaru bila `Mašenjka` A. N. Afinogenova. Tu ostajem do februara 1946, a već u martu odlazim na studije, u Beograd, pošto sam zbog vojske propustio jesenji upisni rok.

- Pored rada u pozorištu angažovan sam kao rukovodilac dramske sekcije USAOS-a (Ujedinjeni savez antifašističke omladine Srbije). U to vreme raspisani su prvi posleratni izbori za savezne poslanike i prvu saveznu skupštinu. Za kruševački okrug kandidat je bila Bosa Cvetić. Kada je ona pošla na glasačku turneju po okolini, krenula je i naša sekcija USAOS-a, kao prateći program. Za ovu priliku Uglješa Ninković i ja priredili smo skeč `Nećemo kralja, hoćemo Tita, narod se pita`. Igrao sam kralja, a za kostim je nabavljen crveni plašt od somota po kojem je izlepljena vata, a iz crkve smo pozajmili staru krunu za venčanje. Gostovali smo od sela do sela, na obe obale Morave."
(NASTAVLJA SE)