Opor ukus humora

PIŠE: Ranko MUNITIĆ
TOKOM pedesetih, na Radio Beogradu, Čkalju žulja političko-birokratska stega: nepoštovanje propisanih pravila ponašanja smešta ga na nekoliko sezona u "frižider", što mu komplikuje radiofonsku i odlaže televizijsku karijeru. Ali to su računi između Čkalje i institucije, oni koji su se - da je hteo da beše poslušan - mogli izbeći.
U pozorištu pedesetih očekuje ga druga vrsta teškoća. Čkalja tu deli generalnu lokalnu sudbinu humora i humorista: svako se o njega može očešati, svako sme da odapne strelu estetičkog, vaspitnog, prosvetarskog ili "podobno-nepodobnog" sumnjičenja. Smeh, zabava i opuštanje, sve to u ondašnjim okolnostima i prema službenim merilima označava nešto neozbiljno, samim tim sumnjivo, maltene, delinkventno.
Miji Aleksiću, višegodišnjem Čkaljinom partneru - od "Vesele večeri", do televizijskih serija i filmova Lole Đukića - znatno je lakše: pozorišta u kojima radi (Narodno, Jugoslovensko dramsko) nose zaštitni oreol velikih, već svojom važnošću verifikovanih institucija s kojima nema šale, repertoar ovih kuća takođe je u svakom pogledu proveren i primeran: kritičaru preostaje da s više ili manje istančanosti valorizuje više ili manje uspešno savladavanje kreativnih problema, bez obzira na to da li je reč o repertoarskoj politici, o režiji, scenografiji, kostimima ili glumi.

U ČKALJINOM slučaju, sve podleže sumnji: od neozbiljnih ustanova (Humorističko pozorište, Beogradska komedija, Savremeno pozorište), preko neozbiljnog repertoara, do neozbiljnog ansambla, pa, sledstveno tome, veće ili manje neozbiljnosti svakog angažovanog pojedinca. Ni pomenute kuće, ni njihove predstave ili izvođači, ne ulivaju kritičaru nikakav apriorni respekt ili obzir: što znači da je sve - đuture i ponaosob - dopušteno i mogućno grditi bez rizika i posledica.
Posmatrano sa današnje distance, opus Miodraga Petrovića skoro je idealan lakmus kritičarskih usmerenja i senzibiliteta epohe: stariji, partijski potkovani, neće imati za njegov rad odviše razumevanja, mlađi i teatarski obrazovaniji, nalaziće valjane argumente za uvažavanje i pohvalu. Ređe, ovo drugo je zato dvostruko vredno, jer se u tretiranju Čkaljine ličnosti i njegovih dometa ne manifestuje nikakva forma društveno-kulturne neprikosnovenosti, već goli, neprikriveni senzibilitet ili "senzibilitet" pojedinog arbitra.
U sezonama kad kritičari počinju u svojim osvrtima redovno da pominju scenske kreacije Miodraga Petrovića, tokom prve polovine pedesetih, štampa ga već naziva "poznatim komičarom".
Ali...
Baš to će - slava i komika - biti glavni kamen spoticanja za njegove kritičarske inkvizitore.
ELI Finci, na primer, deo elitnog partijskog kadra s partizanskim pedigreom, postaje, već samim tim, automatski kvalifikovan za visoko mesto pozorišnog kritičara "Politike", da bi ga ta dva elementa - personalni i pozicioni - učinila najmoćnijim pozorišnim arbitrom pedesetih. Neće dotični imati mnogo afiniteta za Čkaljin rad, no, njegovoj sumnji izloženo je skoro sve u vezi sa komedijom, naročito onom bez naglašenog ideološkog pokrića, progresivnog štimunga i političke pravovernosti, pogotovo ako stiže sa dekadentnog zapada - mada neće bolje proći ni domaći komediografi, od LJubinke Bobić do Dragutina Dobričanina.

Teatar, za Fincija, nije i ne sme da bude - uz druge misije - i hram smeha, mesto opuštanja, prilika za uživanje u humornim kompozicijama. Zastupnik jasnog i pravilnog stava, čvrste idejnosti i podobne poruke - kod pozorišnog teksta, biće, konsekventno, zagovornik glume kao ideološke misije i glumca kao budnog čuvara nestašnog stada.
Kad se sve to uzme u obzir, ne deluje iznenađujuće površni prezir njegovih prvih notiranja Čkaljinih uloga.
U prikazu "Starca Klimoja" ("Politika", 20. maj 1954.), predstavi koju Marko Fotez kroji od dve komedije nepoznatih dubrovačkih autora iz DŽVII veka, Čkalja se pominje među "popularnim komičarima Humorističkog pozorišta, koji su svojim osobenim stilom (ako je i to stil?), već stekli svoju zahvalnu publiku", da bi se potom:
"...Potpuno prepustili svom daru invencije, koji je pre svega orjentisan na to da što brže i što potpunije stvori prisni kontakt s publikom; ako im je to na mnogim mestima pošlo za rukom, treba reći da je to često bilo na uštrb smisla i duha same komedije."
POVODOM premijere "Zavodnika" Dijega Fabrija, u kojem Čkalja igra četiri lika ("Politika", 16. decembar 1957), Finci konstatuje:
"Miodrag Petrović Čkalja nije uspeo ni da naznači, a kamoli da izgradi lik jednog ljubavnika salonsko-kosmopolitskog karaktera. Umesto da bude ležerni osvajač, on je bio nespretni provincijski donžuan, domaćeg porekla, koji pred posetu svojoj ljubljenoj (ne sećam se da li prvoj, drugoj ili trećoj) čisti cipele o nogavice svojih pantalona!"
S druge strane, najviše što Čkalja može da dobije, kao pohvalu, od "Politikinog" moćnika, jeste rečenica (2. mart 1960) iz kritike "Silom muž" Žorža Fejdoa:
"Iz muškog ansambla treba izdvojiti samo jubilarca Branka Jovanovića, koji je sigurno i duhovito ocrtao lik Kamila, i Miodraga Petrovića (Sen Florimon), koji je na trenutke, naročito u prvom činu, imao istinskih komičnih izražaja."
Kad Soja Jovanović postavi u Savremenom pozorištu "Lov na gavranove" Ežena Labiša, evo ("Politika", 1. februar 1961) tipičnog Fincijevog lamenta nad zavodnicima običnog puka, tačnije - dilerima "scenskog opijuma" za narod:
"LJubimci pozorišne publike, Miodrag Petrović Čkalja (Krikvij) i njegove kolege u sporednijim ulogama, ostvarili su, u ovoj slobodnoj, ničim obaveznoj scenskoj improvizaciji Soje Jovanović, izvanredno neposredan kontakt sa publikom koja ima nasušnu potrebu da se smeje i koja taj ’scenski opijum’ ume da troši ne pitajući se ni o njegovom karakteru, ni o njegovom smislu."

RUGANJE FINCIJA
OPISUJUĆI Čkaljin nastup u ulozi Savaota, svevišnjeg tvorca, u Dobričaninovom "Stvaranju sveta" ("Politika", 27. april, 1964), Finci se skoro otvoreno izruguje:
"Lični šarm neodoljivog Miodraga Petrovića Čkalje (kao Savaota) imao je da ispuni jednu praznu, lažnim zlatom namolovanu obrazinu svevišnjeg tvorca, kao nebeskog diktatora. Mangupsko lice, šeretsko prenemaganje i podvaladžijski duh sa - zlatnim oreolom! Bizarna slučajnost koja je celoj predstavi dala jedan akcent privlačnosti."
(NASTAVLJA SE)