Poetski lik komičara

"TATA nije dočekao da me vidi na televiziji, umro je 1961, marta meseca, ali mama, koja je živela još posle toga dvanaestak godina, umrla je 1973, ona me je gledala na televiziji... I jedan detalj. Mama je mnogo volela Žarka Mitrovića. Žarko je bio onako plemenit, dobar, kao anđeo. Žarku su stvarno falila samo krila. On je takav bio čovek. U životu nisam sreo takvog čoveka. I moja majka ga je mnogo volela. Moja majka je bila staromodna žena, polupismena, ali je bila divna žena.
I kad dođem u Kruševac da gostujem, ona dođe s mojim sestrama (imam dve sestre u Kruševcu) na predstavu. Gostovao sam često, sa "Pokojnikom" i još nekim predstavama, sa "Ivkovom slavom". Ne... Sa "Ivkovom slavom" je trebalo da gostujemo 29. oktobra, a ona je tog dana umrla, pa smo docnije došli da to igramo. I kad god dođemo, ili da igramo neku estradu, predstavu, odemo mojima, a tamo Žarka, obavezno, čekaju prave vanilice, rakijica. Žarko je moju majku zvao majkom, ona ga je obožavala, i kad god dođemo, ona kaže Žarku: - Pripazi malo na Mileta, molim te, on mi je nežan, znaš, ipak si ti malo stariji, pripazi malo. - `Oću, `oću, majka, ne brinite - kaže Žarko.
I emitovala se serija "Spavajte mirno", igrao sam nekog Srećka, da - Srećko Napast. Ja tu radim u nekom preduzeću, pa sam nezadovoljan, i onda se svađam sa sindikatom, valjda, sa partijom nisam smeo da se svađam, tako nešto, igrao sam pozitivnu ličnost, ali, šta se može, tu su sve bili neki administrativci, neke birokrate. I jednog dana, "supruga", koju je igrala Vera Đukić (ona mi je bila divna partnerka, jedna mnogo dobra žena), umesi ona vanilice, i ja to ponesem u to preduzeće, bio je neki praznik, ili moj rođendan, trebalo je da počastim kolege. Žarko ne uzme vanilice, ja ponudim, a on odbije. - Hvala, ne trebaju mi tvoje vanilice - to Žrako kaže. Zove me majka telefonom, odnosno sestre okrenu, a ona kaže: - Sine, nisam verovala da je Žarko tako pokvaren čovek. Pa, kako je on mogao da ne primi od tebe vanilicu, pa on je morao prvi da primi vanilicu. Prvi! Dobro svi ostali, njih ne poznajem dobro, ali Žarko?! Pa, kako je mog`o?! On je loš čovek! Kažem: Mama, nije, nego je to po scenariju, tako je Lola napisao, jer oni tu prave neku zaveru protiv mene. A ona kaže: - Sve ja to razumem, sine, ali on je morao da uzme vanilicu, apsolutno je morao da uzme!"

SOJA Jovanović će 1968. poveriti Đorđu Đurđeviću:
- Odavno me je Čkaljinoj ličnosti privuklo to, što mi se učinilo - a taj utisak nije se promenio ni do danas - da Čkalja ima dušu deteta. Ovo tim pre, što je i meni samoj uvek nekako izgledalo da komedija i komika u životu znače ono isto, što znači i detinjstvo. Čkaljina ljudska priroda, njegova vedrina i zaigranost, deluju kao ona prisna poetska naivnost dečjeg sveta. Zato se, valjda, Čkaljinoj komičarskoj darovitosti raduju i najmanja deca, i osamdesetogodišnjaci. Jedna od bitnih Čkaljinih glumačkih vrednosti je u tome što on glumi tako spontano, kao što je spontano u stanju da se zaigra neko dete, ako ga krišom posmatramo. Ono skriveno i potisnuto dečje u svakom odraslom biću, možda je i jedan od razloga što publika tako radosno prihvata Čkalju, bez obzira na to u kome se glumačkom izrazu on javlja.
Čkalja će, o Soji, na veoma sličan način govoriti u "Večeri sa zvezdama":
- Soja... Soja je žena kakva se nikad u životu ne zaboravlja. To je jedno dete, jedna mašta, jedna dobrota, jedna neverovatna žena. Ja sam s njom snimao i uživao. Teške scene smo snimali, recimo, tamo na nekom mestu Zupci, tu je nemački aerodrom bio za vreme okupacije, tamo iza Trebinja, to se išlo od Dubrovnika, preko Ivanjice, pa nekud u brda, to je kamen i zmije, ništa više. Soja je sve to radila kao jednu lepu priču, to je neverovatno s kakvim uživanjem smo mi radili s njom. Ali je ona volela glumca, više ga je volela nego samu sebe. I strašno je pazila na glumca, neverovatno.
Soja i Čkalja, bila je to filmska ljubav na prvi pogled. Susret i saradnja dvoje profesionalaca koji nisu zaboravili da se raduju, da prizovu poetsku naivu dečjeg sveta, da komediju shvate i osete kao vrednost ravnu bogatstvima detinjstva.
- U saradnji sa Čkaljom - nastaviće Soja - odmah mi je bilo jasno da je za njega najvažnija klima u kojoj radi. Poznato je, naime, da nije lako snimati komedije na filmu. Kao što ni ptica ne može da poleti ako nad njom nema visina, tako i komičar bez prisustva publike teško može da raspali svoju potencijalnu stvaralačku vatru, da se razigra. Ali, kao što zahteva određenu klimu da bi ispoljio svoje komičarske mogućnosti, Čkalja bolje no iko sam ume da stvara tu klimu, pa je rad sa njim utoliko veće i dragocenije zadovoljstvo.
Što se radne klime oko Soje tiče, tu Čkalja ima seriju sve pre nego uobičajenih uspomena!
- Snimamo, na primer, film "Orlovi rano lete", po romanu Branka Ćopića. Snimamo neku školu koju bombarduju Nemci, i sad, Guta i ja izlazimo iz te škole. Guta je igrao Vuka, a ja onog starca, deda Lijana. Izlazimo iz škole, i vidimo tamo negde, na dvadesetak metara od nas - ukopala se kamera. Ukopala se! Baš tako, ima grudobran, dole snimatelj Nenad Jovičić legao potrbuške, i njegov asistent Miletić... Svi se ukopali. A imali smo jednog pirotehničara, neki novi, ne znam ga ja, i on stalno: "Gospođo Soja, kad ću ja da nastupim?" A ona: "Ima vremena, ima vremena", vrti ona prstima kosu.
Pitam: Sojo, šta je, bre, onaj čovek toliko navalio? Ja nisam voleo pirotehničare, sve od onog poznatog Duška Pirosa, koji mi je zagorčavao život, govorio preko televizije kako sam ja kukavica... Dobro, jesam kukavica, ali šta je on meni radio?! E sad, ovo je neki novi, nije Duško Piros, pa kaže Soja: "On je nov, hoće da se pokaže". Snimamo mi scenu, zove ga Soja i kaže: "E, sad, pokažite se sutra!" On cele noći tamo kopao rupe, zakopavao nešto, mi pojma nemamo. Dolazimo na snimanje, kažem: Sojo, daj malo neke pucnjave. "Ne", kaže, "nemoj to, kad padne bomba, onda ćemo to". Dobro. Probamo mi, sve lepo uvežbavamo, hajde snimanje, i ona njemu onako da znak rukom.
Odjedanput osetimo udar u grudi, strašnu toplinu, nešto nas podiže, podiže - sad se Soja smeje, ako ovo gleda! - podiže nas i mi preletesmo preko kamere. Okrenem se, a Soja maše rukom, odlično je bilo, ovo je neverovatno. A on je kante benzina oko nas zakopao u zemlju i stavio odozgo one kamenice od sunđera. Gledam je i kažem: Pa, dobro, Sojo, jesi li ti normalna? "Što", kaže on, "baš je bilo odlično!"


ČKALJA JE JEDAN

- TAKAV kakav je - primećuje Soja - Čkalja je i privatno. Zbog toga je Čkalja i veliki glumac i fenomen svoje vrste. Čkalja nema dve ličnosti u sebi, kao neki drugi domaći i strani komičari, u čije stvarne vrednosti takođe niko ne sumnja. On nije takav da se na sceni smeje, a da je kod kuće natmuren i mrzovoljan. Kao junaci u komediji delarte, Čkalja ima svoj stil, svoju ličnost. Primetila sam kako se većina gledalaca, kao po nekom nepisanom pravilu, lako identifikuje sa onim što Čkalja igra, najviše zahvaljujući tome što je tu uvek Čkalja, a tek onda lik koji tumači. Bilo kako da se prerušava, Čkalja ostaje - Čkalja. To publika od njega traži, i dobro je što upravo to traži.
(NASTAVLJA SE)