Duet bez pandama

Piše: Ranko Munitić
PAVLE Vuisić kao Paja Čutura i Miodrag Petrović kao Živorad Jarić, biće idealni udarni aduti "Kamiondžija". Paja, tobožnji namćor, ćutljivi nepomerljivi stoik, kao središnji stub zapleta - i Jare, neprestano radi nečeg ustrčali, uposleni i usplahireni nervčik, kao jegulja ispleten oko partnera - grdosije, ljudska konstanta i varijabla događajnog lanca: Čutura, karoserija i Jarić, motor kamiona, koji faktički i metaforički materijalizuje njihovu sudbinu, Debeli i Suvi u novoj maloekranskoj varijanti. Vrhunske uloge dva velikana: komični duet koji nema pandana u ovdašnjoj produkciji, bioskopskoj ili televizijskoj.
Tako Čkalja igra s još jednim zvezdanim partnerom. Samo što su, u odnosu na tandem Čkalja - Mija, osnovne kategorije sada bitno izmenjene.
S jedne strane, umesto kontrasta toplo-hladno, onog unutrašnjeg energijskog antagonizma koji beše efektno intenzivirao preganjanja Jordana i Rake, ovde oba interpretatora poseduju istu "temperaturu": samo što je Pajina toplina staložena, jednom zauvek u dubini njegovog bića iskristalizovana, dok Čkaljina toplina promenljivo zrači kroz hiljadu sitnih radnji i pokreta, užurbanih poduhvata i poteza, kao čista akciona protivteža monumentalnoj Vuisićevoj čvrstini i nezainteresovanosti za svakodnevne sitnice - ono čime se, kao nekim pogonskim gorivom, napaja Jaretov temperament.
S DRUGE strane, suštinski različiti po "temperaturi", Mija i Čkalja se mnogo manje razlikuju po aktivitetu, na obe strane raskošno prezentovanom: obojica u svojim ulogama rade i mnogo i brzo, sa Čkaljinom, ipak, nesumnjivom prednošću, po kaligrafskom izvođenju svakog od stotine detalja. Paja i Mile na tom su planu izraziti kontrast, pa će odmeravanje dve razigrane energije iz prethodnog tandema ustupiti sad mesto uravnotežavanju (ili pokušajima da se uravnoteže) dve soprotne sile, trajna i promenljiva, spora i ubrzana, ukorenjena i tekuća.
Pri čemu važnu ulogu imaju dve jake dodirne tačke interpretatora.
Sposobnost da komički zadatak obave na najteži, ali najdelotvorniji način: da ne igraju komedijaški, a to će reći tipski, nego dramski, znači karakterno. To, uz ostalo, podrazumeva oslobođenost od bilo kakve humorne deformacije i stilizacije, moć da to što treba da se uradi bude urađeno kao nešto najuobičajenije, svakidašnje, skoro trivijalno. Ne nastoje da budu smešni spolja: stoga im polazi za rukom da to budu iznutra. Oni ostaju ozbiljni: zato se mi smejemo dvostrukom merom.
Šta im je zajedničko, ovoj plejadi izrazitih stvaralačkih individualista? To, što uspevaju vrhunski komički kvalitet da postignu čistom, karakternom igrom, tek tu i tamo, škrto, obojenom ponekom humornom nijansom. To, što uopšte ne izgleda da izvode komediju. I što u ovakvom, svedenom, minimalističkom obliku, jesu neodoljivo smešni.
Od mnoštva sekvenci koje bi mogle poslužiti kao ogledni uzorci, izdvojimo onu o "električnom klozetu". Usred noći, Paja i Jare ležu na slamu, pod strehom, pored štale, na posedu gazde za kojeg imaju nešto da prevezu. Paja bi da spava, na prvi pogled i Jare, samo što ih u tome neprestano nešto ometa. Najpre lupanje o kante za mleko, okačene po ogradi koja njihov slamnati ležaj odvaja od stoke u štali: prvo lupaju krave. Jare: - Prvi put vidim da krava šutira kantu, to kod nas nema!, onda nespretni Jare: - Nisam ja, Pajo, majke mi!, konačno Paja, nehotice, jer mu Jare podmeće kantu: - Ubiću nekog noćas, časti mi!.
TAMAN se ovo nekako sredi, nailazi gazda: - Drugovi, ako vam se piša, nemojte tu, napolju vam je električni klozet. Odmah se budi Jaretova znatiželja: - Kako? Električni klozet? Znam da ima električna stolica, ali za električni klozet još nisam čuo! Paja ostaje potpuno indiferentan: - Klozet? Rupa ko rupa! Ali, Jare ustaje da proveri o čemu se radi: - Idiot, he, he, he..., Pajo, ma znaš kakav je to električni klozet? Ima sijalicu iznad vrata!, na šta Paja opet besni: - E, sad ću stvarno da te ucmekam! Jare se konačno odlučuje na počinak: - `Ajde ćuti i spavaj tu!", da bi, kako legne, istog trenutka usnuo, dok razbuđenom Paji ne preostaje ništa drugo nego da se valja po slami i bulji u tamu.
Scena traje 320 sekundi, skoro pet i po minuta, a ritam događanja uspostavljen je serijom od petnaest Pajinih pokušaja da zaspi i četrnaest Jaretovih "intervencija", kojima ga u tome sprečava. Sve zajedno, rečima opisano, ne deluje posebno bogato dešavanjem i glumačkim zadacima: na ekranu postaje, međutim, prava dramska lavina mini-događaja koji se efektno i brzo nadovezuju, sve jedan smešniji od prethodnog. U svakom gestu izvođača, u svakom izrazu lica ili pokretu, seva mali komični naboj, spolja sitan, ali delotvoran: teku dve lančane serije varničavih detalja koje se međusobnim sudaranjem i preplitanjem stapaju u gustu, uzlaznu humornu struju, ostvarenu - u tome i jeste posebnost - kao da se igra najobičniji, sasvim prozaičan, ni po čemu smešan ili poseban materijal.

BISERI U KABINI
VALJA podsetiti i na solo partije obojice majstora: na primer, Čkaljino polaganje ispita pred nastavničkom komisijom (predsedava Marijan Lovrić), Vuisićevo saslušavanje u policiji (isleđuje ga Dušan Bulajić), ili Čkaljina mini-pantomima oko dremanja u pozorišnoj loži. Naiđu i uzbudljivi susreti sa sjajnim partnerkama (Radmila Savićević kao gazdarica koja će ih uposliti, Rahela Ferari kao nastavnica muzike). Kao isti, ali uvek drukčiji lajtmotiv, provlače se radnjom dijaloške minijature Paje i Jareta u šoferskoj kabini, za vreme bilo koje od hiljadu i jedne vožnje što čine okosnicu njihovog kamiondžijskog bitisanja: sve veći ili manji glumački biseri.

ČKALJA
Šta valja a šta ne valja
Reći će nam odmah Čkalja
Sve probleme one leve
On će rešiti na Te Ve

Nikad nije igr`o kralja
Dobri Čkalja smešni Čkalja
Dasu nikad ni grmalja
Tihi Čkalja vredni Čkalja

To je faca
Svima draga
Petrovića Miodraga
To je portret
Smešnog bića
Miodraga Petrovića

Kao glumca svi ga ištu
Na filmu u pozorištu
Za sve naše mane pralja
Oštri Čkalja strogi Čkalja

Našu muku da otalja
Umesto nas obraz kalja
Poznaje nas do detalja
Sjajni Čkalja hrabri Čkalja

To je faca
Svima draga
Petrovića Miodraga
To je portret
Smešnog bića
Miodraga Petrovića

LJubivoje Ršumović

(Iz knjige "Aleksine pesme")


(NASTAVLJA SE)