Slava traži žrtve

Piše: Ranko Munitić
NIJE bilo smešno. Bez mnogo preterivanja, može se reći da je izolacijom "svojih atara" od nepodobnih Novak-Čkaljinih telefonijada otpočelo pucanje bivše Jugoslavije. A razgovori su zaista bili duhoviti, recimo, onaj sa Mitjom Ribičićem: - Alo, Mitja, kako ti se drma slika, gore-dole ii levo-desno?
U toj bivšoj Jugoslaviji, među dvadesetak miliona duša, Čkalja je bio na svome. Kod kuće. Kao što kaže Čeda Petrović:
- Govorio sam mu, ne da bih ga tešio, kako ljudi ne vole ako si veći od njih i ako te narod toliko voli. Mile, tako sam ga zvao odmalena, ti imaš nagradu, kakvu gotovo da nema niko u ovoj zemlji. Ti možeš u svako doba dana i noći, u bilo kom kraju Jugoslavije, da zakucaš na bilo koja vrata. Domaćini ćete primeti kao svog najdražeg. Daće ti hranu, vodu. Daće ti najbolji krevet. Biće im žao što odlaziš. Ispratiće te sa najboljim željama i da im opet uskoro dođeš. Tako bi bilo u nekom malom slovenačkom selu. U Zagorju. Na moru. U Crnoj Gori. U kućici nekog paora iz preka. U Tetovu i Kumanovu. U Šumadiji...
Ali ta ljubav imala je i cenu.
Aleksandar Popović pripovedao je o tome Đorđu Đurđeviću, 1968. godine:
- Čkalja je, pre svega, veliki srpski umetnik. Sve što je postigao, on je to učinio snagom svog velikog talenta. Međutim, ja bih rekao nešto što možda drugi ne govore o njemu, a to je, da je Čkalja mnogo veći umetnik nego što je to do sada pokazao. Lično, ja sam zbog toga tužan, ali, možda mu je takva sudbina.
- U UMETNOSTI postoji neka vrsta prokletstva kojoj, nažalost, ni Čkalja nije izbegao. On je veoma popularan kao glumac, što podrazumeva da je voljen i poštovan od jednog ogromnog auditorijuma, naravno, s razlogom. Stvar je u tome što bi on te svoje razloge mogao da pojača, iako se to od njega ne traži. Nema kraja u umetničkom stvaranju, i pogrešno se misli da je Čkalja došao na neki vrh odakle se više nema kuda popeti. Sve ovo ja ne govorim samo zbog Čkalje, već zbog naše kulture uopšte. To što je Čkalja mnogo postigao nije dovoljno, dovoljnost u umetnosti je siromaštvo. Ali, ukoliko Čkalja sticajem okolnosti ne učini ništa više od ovoga što je učinio - za njegovu umetničku ličnost to je sasvim dovoljno.
- Čkaljinu umetničku ličnost neposrednije sam upoznao tek u Firenci, na Festivalu avangardne drame. Čkalja je igrao u "Krmećem kasu", i pred publikom koja nije znala ko je on, i koja nije razumela šta on govori. Slušala je samo prevod pomoću slušalica. Ta publika, a i ja s njom, bili smo fascinirani Čkaljinom igrom. Tada sam shvatio da je Čkalja kod nas, ovde gde ga znamo i poznajemo, i naš prijatelj, pored toga što je i umetnik. Mi pretendujemo da prijatelja odlično poznajemo i s pravom očekujemo da on uvek ostane takav, kakvim ga mi držimo. Čkalja, nemoj nam biti prijatelj!
Što se Čkaljine popularnosti tiče, možda najsažetije viđenje daje, 1972, novinarka Nada Mijatović, u okviru šireg intervjua:
- Čkalja je, suprotno teorijama i iskustvima, odoleo slavi. On čak nije ni sujetan, iako mu profesionalni čaršijski ogovarači pripisuju tu osobinu. Nije ni površan i neozbiljan, kakav bi, s obzirom na vrstu svoje popularnosti, mogao da bude. Ponajmanje je narcisoidan i sklon da precenjuje sebe, svoj talenat, svoju vrednost. On čvrsto stoji na zemlji umesto da na krilima slave plovi po oblacima, zadržao je mentalitet običnog građanina kome je njegov privatni, porodični život prava svetinja, ne krije da voli obične stvari, kao što su odmor, dokolica, ćaskanje s prijateljima i nije spreman da tu svoju privatnu komociju žrtvuje svojoj slavi"
ČKALJA je bio gospodin, o tome bi se lako svi složili.
U svakoj situaciji umeo je da bude na nivou. Evo još jednog sećanja Čede Petrovića:
- Znao je da nosi popularnost. Svakoga ko mu je prilazio, dočekivao je sa osmehom. Popričao. Odgovarao na hiljade pitanja kao da ih prvi put čuje. Smatrao je da duguje ljudima, svojoj publici. U to poglavlje ulaze i njegove turneje.
O sebi je govorio jednostavno, ne smatrajući da ga uspeh i slava u bilo čemu uzdižu nad bližnjim. Evo kratkog pasusa iz pomenutog intervjua Nadi Mijatović:
- Ja ne volim da vređam ničije dostojanstvo i veoma poštujem svakog čoveka i svačiji rad. Ja sam na "vi" i sa radnikom koji trese tepih, jer duboko cenim njegov posao za koji ja nisam sposoban. Poštujem i mašinovođu, poštujem i svog upravnika koji ima posla sa najnezgodnijim ljudima pod nebeskim svodom - sa glumcima!
Kad bi čitavu ovu životnu i stvaralačku priču valjalo sažeti u nekoliko rečenica, možda bi najbolje poslužile izjave jednog Čkaljinog kolege i dvoje njegovih obožavalaca:
- Milan Ajvaz, po sećanju Žarka Mitrovića: "Volim čika Čkalju zato što je mnogo smešan",
- Branko Slamošek, telefonista, u izjavi Đorđu Đurđeviću: "On je kao stvoren da razveseli čoveka kad je ovaj u najvećoj nevolji. Zato ne propuštam nijednu piliku da gledam Čkalju!"

NISTE ČLAN SK
- POČETKOM sedamdesetih, na predlog Udruženja glumaca i još mnogih iz oblasti kulture, kandiduju Mileta za saveznog poslanika, za Skupštinu Jugoslavije. Da li se to zvalo Kulturno-prosvetno veće ili nekako drugačije, ne sećam se, ali to nije važno. Prošao je sve komisije, sva glasanja. Ubedljivo prvi. Uveče, pre konstituisanja, dolazi nam čovek u kuću.
"Izvinite, druže Čkalja, ali vi niste član partije?" "Nisam!" "Mi smo svi bili ubeđeni da ste vi član! Molim vas, povucite kandidaturu, inače ću imati velikih neprijatnosti." "Pa, čoveče, ja to nisam ni hteo. Nagovorili me ovi moji. Sa osobitim zadovoljstvom ću vam to potpisati". Čovek je bio presrećan. Otac još više. Mislim da je čak i poljubio oca.

PET DO OSAM
U "VEČERI sa zvezdama", Radmila Savićević je rekla: "Da živimo negde drugde, vi biste na ovo snimanje doleteli mojim helikopterom, a da snimite Čkalju išli biste na njegovo ostrvo!"
Miodrag Petrović umro je ni šest meseci do osamdesetog rođendana, 20. oktobra 2003, uveče, u pet do osam, kada u pozorištu odjekuje zadnji poziv za predstavu.
U banci je imao 800 evra.
Toliko o nama.

(KRAJ)