Pejzaži osenčeni optimizmom

Piše: Jovanka SIMIĆ
SAVA Stojkov, neiscrpni sanjar i ljubomorni čuvar nestvarne Bačke, ovog 29. marta navršiće 80 leta i šest decenija likovnog stvaralaštva. U skladu sa svojim krotkim, nenametljivim temperamentom, oba jubileja obeležiće, reklo bi se, skromnije nego što je razumljivo - po jednom izložbom u Beogradu, Novom Sadu i rodnom Somboru. Sve ostalo, neka platna kažu.
- Ne umem ja da pričam, rečitije su moje slike - gotovo dečački stidljivo kaže ovih dana slavljenik, kome i znatno mlađi umetnici zavide na krepkosti, sigurnom oku i ruci. I, naročito, na gotovo vojničkoj samodisciplini.
Već 40 godina pridržava se strogog načina života koji je sam sebi nametnuo: ustaje svakog jutra u pet. Dan počinje polučasovnom jutarnjom gimnastikom, a zatim pravac u atelje, smešten u dvorištu njegove kuće. Slika do osam časova, zatim doručkuje i ponovo se vraća platnu i bojama. Ručak u kući porodice Stojkov uvek je tačno 13 časova. Tek poslednjih godina Stojkov je uveo naviku da popodne prilegne sat vremena. Odmor može i da propusti, ali popodnevnu šetnju sa suprugom Barbarom, nikako. Svejedno je da li je letnja žega ili zimska bljuzgavica. Navika je navika.
- Slikam i popodne, ali sam primetio da su mi nijanse najlepše, a potezi najsigurniji u prepodnevnim časovima, i zato mi je žao da prespavam te sate i u nepovrat pošaljem sliku koja bi nekome mogla da pričini radost, ulepša dom - kaže uvek nasmešeni, predusretljivi umetnik i otkriva da na počinak odlazi tek oko ponoći.
ZAHVALJUJUĆI upravo takvoj, gotovo neverovatnoj disciplini, Sava Stojkov je verovatno jedan od najproduktivnijih slikara današnjice. Čak i neki najugledniji likovni kritičari ne raspolažu podatkom da je naslikao više od 40.000 slika, a to je više od čitavog slikarskog opusa koji je za sobom ostavio genijalni Pablo Pikaso!
Samouki panonski mag, tehnikom srodnoj naivi, neumorno je slikao bačke pejzaže, salaše i ljude iz sećanja, kakvima je nekada, u vreme umetnikovog detinjstva, obilovala Vojvodina. Zbog tih naherenih trščanih kućeraka i čapljastih đermova u čarobno toplim, a setnim nijansama, ovog Somborca zavoleo je ceo svet. Nema viđenije galerije na planeti, koja nije ugostila Savu Stojkova. A koliko su ga, recimo, Italijani zavoleli, doslovce, i na prvu sliku, svedoči i anegdota od pre četvrt veka - domaćini su na aerodromu u Rimu jednostavno prevideli naočitog gospodina, očekujući da iz aviona iskorači autentični Lala u belim lanenim gaćama, sa šubarom na glavi.
Sam umetnik ponosan je naročito na 2.500 portreta na staklu, po ugledu na nekada čuvenu hlebinsku školu naive. Za Generalića i sledbenike, strogi likovni kritičari tog vremena govorili su da slikaju iz zgloba. Savu Stojkova odmah su nekako izdvojili - jer nije slikao iz zgloba, nego iz srca.
”Staklene portrete”, slikane Savinim kistom, poželeli su proteklih decenija eminentni svetski i domaći državnici, književnici i drugi znameniti ljudi - od Miterana i Širaka, preko mnoštva šeika, do njegovog carstvog visočanstva, cara Akihita, čiji portret ovih dana putuje iz Sombora u Japan.
Sava se, nekako, najradije seća kako mu je pre deset godina pozirao Slobodan Selenić. Dok ga je Sava slikao, ni poznati književnik nije sedeo skrštenih ruku - napisao je pesmu: ”Sava Stojkov, senovit, pitom kao njegov Sombor. Dok slika mene, slika sebe...”
Velikom književniku nije promaklo da Stojkov nikada ne slika drvo bez lišća, čak ni na zimskim pejzažima. Sava to ovako objašnjava:
- To je moj način da platno osenčim optimizmom, jer ja sam i u najtežim vremenima verovao u ljudsku dobrotu!
(NASTAVIĆE SE)