Nesuđeni half

Piše: Jovanka SIMIĆ
ČEDO siromašnih paora sa oboda Sombora Sava Stojkov, u kućerku od naboja, od najranijeg detinjstva (rođen 29. marta 1925.) maštao je, razume se, o raskošnijem životu. U snovima dečaka Save, međutim, nije bilo previše naznaka umetnosti.
- Paorska deca, znate, nisu ni umela tako uzvišeno da sanjaju - reći će kasnije sasvim iskreno umetnik.
Roditelji Vladimir Stojkov i Milica (rođena Karalić) maštali su da njihov sin postane ugledni trgovac. U Savinom ramu od mašte, međutim, bilo je mesta samo za fudbalsku loptu. Stadion “FK Radnički”, na suprotnom obodu grada - je bila jedina “galerija” na svetu koja je poput najjačeg magneta privlačila mladog Stojkova.
Brzinom kakvu nameće samo najraskošniji talenat, kao petnaestogodišnjak je ušao u prvi tim. Toliko se istakao, da ga je čak i beogradska “Zvezda” tražila. I da tadašnji gradonačelnik Sombora, Bogdanov, nije bio fanatični poklonik “najvažnije sporedne stvari na svetu”, Stojkov bi najverovatnije bio saigrač slavnog Rajka Mitića. Ambiciozni gradonačelnik, međutim, u maniru pravog fudbalskog lokalpatriote, ”zapretio je” te 1940. godine mladom Stojkovu oduzimanjem školske stipendije ako prihvati Zvezdinu ponudu i tako “saplete” “Radnički" na putu ka vrhu. Ojađeni Sava doživeo je to kao “niski start”, ali nije imao kud - bez gradske stipendije, roditelji bi teško mogli da ga školuju. Ostao je u Somboru.
OD snova o fudbalu, Stojkovu je do danas ostala samo fotografija - on u crveno-belom dresu sa podmlatkom Zvezde, na jednom od probnih treninga. Priznaje da mu je srce zaigralo poput lopte, pre neku godinu kada su mu ispričali kako je Rajko Mitić jednom prilikom pokazivao prijateljima staru fotografiju mladih fudbalera Zvezde, zagonetno se osmehujući:
- Prepoznajete li ovog mladića? To je čuveni slikar Sava Stojkov iz Sombora!
Eh, ko zna šta bi bilo da su ga pustili u “Zvezdu”!Ovako, sudbina je Savi namenila drugačiji put. Pošto je “raskrstio” sa fudbalskom karijerom, tek da negde “izlije” razočaranje, okrenuo se kistu i bojama. Oživeli su u njemu geni deda Sime koji je, kako se Sava danas priseća, ”i sam spretno crtao i rezbario drvene instrumente”. Podsticao je na umetnost i svog unuka Savu, podarivši mu još kao šestogodišnjaku patrljak olovke “cimermanke”. Deda Sima je bio beskrajno strpljiv, pa je u zimskim večerima, dok je napolju fijukala vejavica, dugo pozirao svom unuku dok ga je ovaj nevešto portretisao:
- I danas mi u sećanju žive te zimske bajkovite slike iz detinjstva: mati Milica ćutke plete, otac Vladimir puši lulu zagledan u daljinu, zaokupljen, valjda, planiranjem buduće letine, a ja za stolom, najbliži petrolejci, sedim i crtam onom deda Siminom olovčicom...
DOSETIO se jednom dečačić Sava, te u prozor, licem prema dvorištu, poređao nekoliko svojih crteža. Sakriven iza zavese, dugo je vrebao komentare komšiluka: - Vidi, Pelo, mali Micin baš leeepo crta!
Nešto ozbiljniju izložbu Stojkov je imao kao trinaestogodišnjak 1938. godine, u učionici trećeg razreda Građanske škole u Somboru, čiji je Sava đak bio. Nastavnik crtanja Ivan Maslov, Rus, već tada je na časovima govorio pred ostalim đacima:
- Mladi gospodin Sava crta bolje od mene!
Stojkov i danas u svakoj prilici pominje svog nastavnika koji ga je nesebično hrabrio i podsticao. Ali, treba znati da je crtanje četrdesetih godina prošlog veka bilo privilegija bogate dece. A Sava je posle nastave morao na livadu, da napasa stoku. Najlepši trenutak za dečaka dogodio se u predvečerje rata, 1941. godine: pošto mu je dugo sanjani slikarski pribor poklonio jedan bogati drugar, naslikao je svoj prvi akvarel - portret deda Sime.

VOJSKA
GODINE 1944. Sava Stojkov je mobilisan, i to će presudno uticati na njegovu umetničku sudbinu. Pročulo se da ume da crta, pa su se starešine utrkivale da ih portretiše. Bilo je to dosta uspešno, pa pošto je iz Dvanaeste vojvođanske brigade premešten u 51. diviziju, dobio je zadatak da - crta.
(NASTAVIĆE SE)