Povratak ravnici

PIŠE: Jovanka SIMIĆ
SEDAMDESETIH godina dvadesetog veka naivno slikarstvo u Jugoslaviji bilo je u punom zamahu. Počeci naive kod nas vezuju se za nastanak akademskog udruženja “Zemlja” (1929-1936.) u Zagrebu. Inicijator je bio Krsto Hegedušić, tada poznati slikar socijalne orijentacije.
Hegedušić je u svom rodnom mestu Hlebine podučavao naivnom slikarstvu Ivana Generalića, Mirka Viriusa, Franju Mraza... Tako je nastala čuvena Hlebinska škola naive.
Iste godine u banatskom mestu Kovačica, nastanjenom Slovacima, svoje prve slike načinio je Martin Paluška, a nešto docnije i Bireš, Knjazović, Jonaš... Naredna tačka na koju se proširila jugoslovenska naiva bilo je selo Oparić kod Jagodine, zahvaljujući slikama Janka Brašića.
Šezdesetih godina jugoslovenska naivna umetnost afirmisala se i na svetskoj umetničkoj “paleti”: Generalić, Lacković, Rabuzin, Skurjeni, Brašić, Jevtović, Sekulić, Naumovski, Knezović, Halupova, Čižikova postali su rado viđeni u inostranim galerijama... Glavni promoter ovog likovnog koncepta kod nas bio je Oto Bihalji Merin, autor knjige “Naivni umetnici sveta” (1972), koja, po opštem mišljenju, predstavlja najkompleksniji pregled svetskog pokreta naive i skulpture.
NI Sava Stojkov nije odoleo uticaju široko popularne Hlebinske škole. Oto Bihalji Merin i drugi poznati kritičari priznavali su vrednost Savinih “naivnih ”slika. Iz tog vremena poznata je ona sentenca da “Hlebinci slikaju iz zgloba, a Stojkov iz srca". Ipak, relativnio kratko Stojkov se zadržao u tom “društvu". Pod uticajem Dragoslava Đorđevića, kustosa Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, ”vratio se sebi i svojoj Bačkoj".
- Kada sam 1974. godine upoznao Stojkova, on je potpuno bio u vodama Hlebinske škole - zapisao je Đorđević, primetivši da se zbog preuzimanja hlebinskog obrasca, Stojkov “lišio samog sebe jer je slikao tuđu viziju pod tuđim nebom".
Stojkov će kasnije iskreno priznati da je i sam sebi u toj fazi bio nekako tuđ. Odlučio je da se vrati prirodi, svom jedinom i najboljem učitelju, panonskoj ravnici, salašima. Bilo je to presudno za njegovu umetnost, konstatuju i likovni kritičari Bela Duranci i Sava Stepanov u monografiji “O slikarstvu Save Stojkova”.
Bačka ravnica, u svoj svojoj rasprostranjenosti i lepoti, osenčena specifičnom nijansom sete, pojavila se na Savinim platnima početkom osamdesetih godina prošlog veka. Jednu od najlepših pohvala Stojkovljevim pejzažima uputio je akademik Dejan Medaković, rekavši da je Sava umetnik ”koji nas je na gotovo očinski način, blagom i sigurnom rukom priveo lepotama svog ravničarskog zavičaja”.
Da nebo na Savinim platnima nije ono koje gledamo mi, obični smrtnici, jer u njemu ima istovremeno i melanholije i radosti, jednodušni su bili i ljubitelji umetnosti na prvoj samostalnoj Stojkovljevoj izložbi u inostranstvu (Geteborg, 1969.), ali i na narednih gotovo 300 samostalnih izložbi u Rimu, Karakasu, NJujorku, Parizu, Minhenu, Londonu, Bombaju,Čikagu... Na svim meridijanima bački trščani kućerci, detalji sa žitnih polja i izborana, brižna paorska lica, ganula su poklonike slikarstva, a autor je nagrađen mnogim, vrednim priznanjima. Najdraže priznanje, Masarikovu nagradu, češke Akademije umetnosti, dobio je u Pragu, 1995. godine. Te godine, u oblasti muzičke umetnosti, Masarikovim priznanjem nagrađen je italijanski tenor Lučano Pavaroti.
- Bile su to teške godine za našu zemlju, naš narod, pa i za umetnost - ratovi, sankcije... U srce su me dirnuli tom nagradom. Razmišljao sam: ako se taj svet, u kojem preovladava negativno mišljenje o nama, a tih godina je bilo baš tako, setio barem nekog sa ovih prostora, ima nade za sve nas. Doći će bolja vremena....
(NASTAVLJA SE)