Agresori svoje zemlje

17. JUN 1992.

SVETSKA štampa piše o meni kao o srpskom nacionalisti, inspiratoru Memoranduma, čoveku "bliskom Miloševiću". Pod uticajem domaćih titoista, Jugoslovena i "mirovnjaka", na zapadu se piše o meni ono što su pisali i govorili Titovi komunisti; ono što je o meni rečeno 1968, ono što je o meni govoreno i pisano kada sam proganjan kao antititoist i neprijatelj samoupravnog socijalizma.

Zbog čijeg se to interesa briše dvadeset i pet godina mog opozicionog delovnja i zaboravlja šta sam činio, boreći se za ljudska prava i demokratske reforme u Jugoslaviji? Naročito me napadaju francuska, poljska i austrijska štampa, povezujući me sa srpskim nacionalizmom i velikosrpstvom. NJih se ne tiču moje knjige i ideje, moja biografija, politički ciljevi koje sam izložio u Skupštini. Da Zapad istinski želi demokratiju u Srbiji i SR Jugoslaviji, on bi me danas podržao. Ali, po svemu sudeći, njegovi strateški interesi su primarno antisrpski. Ne čekaju me ni uspeh, ni slava. Nemam kud, moram da se borim i izborim za poverenje Evrope i Amerike.

Podozriv i nedobronameran prijem u svetu, uz jak otpor opozicije, deposovske i monarhističke inteligencije, umanjuju mi izglede na uspeh. Političar koji treba da razuverava svet da nije ono što misle da jeste, političar za koga se govori da podržava onog koga on želi da smeni, ne može da ostvari ciljeve koje je sebi postavio. Bez partije, bez organizovane podrške, teško da ću u bilo čemu moći da uspem. U pravi zverinjak sam stupio. Ali, borba tek počinje. Neću ustuknuti.

Milošević me obaveštava da on sa Socijalističkom partijom Srbije predlaže da se za predsednika Savezne vlade kandiduje Milan Panić, biznismen iz Kalifornije, Srbin sa Vodžovca. On je, kaže, upoznao Panića u poslovima oko prodaje "Galenike" i stekao uverenje da je vrlo sposoban čovek, upravo onakav kakav je u sadašnjim uslovima neophodan Jugoslaviji. Milana Panića pamtim kao biciklističkog prvaka Jugoslavije. Ideju da Srbin iz Amerike, i to kapitalista, bude predsednik vlade kada Srbiju napadaju kao bastion boljševizma, smatram politički vrlo lucidnom. Bez premišljanja prihvatam Miloševićev predlog; kaže mi da je on načelno razgovarao s Panićem. Milošević mi napominje da su se Crnogorci bunili zato što po Ustavu funkcija predsednika Vlade pripada Crnoj Gori, ako Srbija daje predsednika Republike, ali ih je on ubedio da državni interes nalaže da se sada postupi drukčije. Ja treba da pronađem Panića u Kaliforniji, ponudim mu mandat i pozovem ga da odmah dođe u Beograd.

O mandataru Savezne vlade Milanu Paniću konsultovao sam se s Jovićem, Bulatovićem, Marovićem i Šešeljem; oni su s ubeđenjem i nadom podržali predlog da Paniću ponudim mandat. Iza te lake saglasnosti u svima nama ostaje neiskazana nelagoda i neizvesnost: postavljamo za predsednika Vlade čoveka koga poznaju samo Slobodan Milošević i Dušan Mitević. Naš je položaj toliko težak da smo primorani da se spasavamo i verom u čuda.

19. JUN 1992.

POZVAO sam delegaciju Deposa na razgovor o saradnji. U Deposu, pored politikanata i novopečenih opozicionara, ima i vrednih i značajnih ljudi koji su bili sa mnom u opoziciji, pa sam smatrao da bi mi njihova pomoć u zamišljenim promenama poretka bila dragocena. Došli su Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Vladeta Janković. Leon Kojen, Milan Komnenić, Danko Popović i Nikola Tasić....

Prvi ljudi Deposa ni u čemu nisu bili saglasni sa mnom.

Bio je to jedan mučan razgovor s ljudima koje inače cenim. Nisu razumeli moje namere i nisu prihvatili moju reformističku politiku. Tvrdokorno su insistirali na nelegitimnosti skupštine i države koju predstavljam. A ja sam imao nameru da Koštunici ponudim resor pravde ili Ustavni sud i o tome sam razgovarao sa svetom i savetnicima. Ni mog starog druga i saradnika u opoziciji Čavoškog, koga volim i poštujem, nisam uspeo da ubedim da nisam postao predsednik Republike da bih spasavao Slobodana Miloševića, nego da bih zasnovao novu nacionalnu i državnu politiku, da bih pomagao u uspostavljanju demokratije i pravne države i legitimnom smenjivanju Miloševića.

Ja, dakle, nemam podršku ni one opozicije u čijem sam stvaranju dve i po decenije učestvovao, i od koje sam očekivao podršku! Gorko saznanje! A ne mogu nazad. Moram i bez njih, i protiv njih, za cilj koji sam postavio.

Tako mi Srbi! A istorija radi sumanuto. Protiv nas.

20. jun 1992.

ALIJA Izetbegović je objavio Srbima rat do konačne pobede muslimana. I istrebljenja Srba. Kako s takvim neprijateljem da pregovaramo o miru? I kolika će biti cena tog mira? A nama je mir neophodan!

Predsedništvo Bosne i Hercegovine proglasilo je ratno stanje. Zbog čega? Zbog svojih Srba. Zbog "agresora" Srbije i Crne Gore, JNA i Srpske demokratske stranke. Mi nemamo nameru da ratujemo s Bosnom i Hercegovinom. Mi nemamo nameru da osvajamo Bosnu i Hercegovinu. Ali mi moramo da pomažemo Srbima, svojim sunarodnicima, koji se bore za životna prava. Evropa, Amerika i čitav islamski svet su protiv nas. Oni imaju prava da pomažu muslimanima, a mi nemamo prava da pomažemo Srbima. Mi smo osuđeni kao agresori. A treba da ih ubedimo da to nismo. Da li je to moguće? Bojim se razbuktavanja rata u Bosni. Hrvati su s velikim snagama ušli u Bosnu i Hercegovinu. Oni su s muslimanima protiv Srba. Alija još ne shvata smisao Tuđmanovog prijateljstva.

Uputio sam poruku Butrosu Galiju da pomogne pri snabdevanju bolnica u Bosni i Hercegovini lekovima; u Banjaluci, u porodilištu, životno je ugroženo dvadesetak beba. U toj poruci citirao sam Dostojevskog. Valjda je taj Egipćanin čuo za Dostojevskog.

Nastavljam telefonom da tražim Milana Panića po Americi i da ga nagovaram da što pre prihvati mandat. U Miloševićevoj, inače, neslavnoj personalnoj politici ovo "kadrovsko rešenje" je dobro smišljeno: predsednik Republike antititoist, pisac; predsednik Vlade - emigrant, Amerikanac, kapitalista. Naravno, ako se nas dvojica usaglasimo i nešto dobro uradimo. Ako uspemo da izvršimo promenu poretka i oslobodimo zemlju sankcija. Jedva čekam da se obrazuje Savezna vlada i da počnemo pripreme za raspisivanje izbora i promenu Ustava. Do kraja godine treba izvesti veliki preokret. Inače, iduće zime u blokadi - teško nama!



Narudžbenica

ŠESTA FLOTA U JADRANU


25. jun 1992.

...PRETI nam se intervencijom zbog "agresije na Bosnu". Američka Šesta flota je ušla u Jadran. Agresiju na svoju zemlju, prvu u istoriji sveta, izveli smo mi, Srbi! Tom apsurdnom slavom nagradila nas je "međunarodna zajednica", da bi mogla da nas kazni sankcijama i porobljavanjem. Ko je tako satanski isfabulirao "jugoslovensku krizu"? Politički um apsolutnog zla smislio je dramaturgiju "jugoslovenske krize".

Lako i brzo sam uočio nefunkcionisanje savezne države i neusaglašenost politike republika Srbije i Crne Gore, pa sam odlučio da organizujem Savet za usaglašavanje državne politike. Ustav Savezne Republike Jugoslavije, koji je u osnovi titoistički, mora temeljno da se promeni; on je verzija Ustava iz 1974. godine. SR Jugoslavija treba da se uspostavi kao moderna demokratska država s jasnim i razgraničenim funkcijama republika. Ovako ne ide. To su dve samostalne državice u kojima odlučuju partijske vođe. Crnogorci žele što veću samostalnost u ime crnogorske istorije i tradicije; Milošević hoće da vlada samovoljno. U stvari, on želi da vlada i Srbijom i Crnom Gorom. Bulatović, Đukanović i Marović su njegovi "momci". Najsimpatičniji mu je Đukanović, koji mu je i najsličniji. Ti mladići su žestoko ambiciozni, vlastoljubivi i preterano samouvereni. Najobrazovaniji među njima je Svetozar Marović, u koga najviše i verujem. Imaću muke da ih usaglašavam s Miloševićem, u čijoj su senci.
(NASTAVLJA SE)