Šešelj i Jović frontalno

16. OKTOBAR 1992.

ČETNIK Šešelj, koji brani Srbiju od mene, rekao je da sam pod međunarodnim pritiskom prihvatio sve što Srbija ni 1914. godine nije htela da prihvati. Prihvatio sam upravu nad Srbijom. Ustupanje Prevlake Ujedinjenim nacijama je loše, jer je Unprofor gori od hrvatske vojske. Vrhovni savet odbrane je prekoračio svoja ustavna ovlašćenja. Najviše grešim što podržavam "izdajnika" Panića. On, Šešelj ne zna ni za kakve paravojne formacije. Što se tiče etničkog čišćenja, započeli su ga Hrvati u zapadnoj Hercegovini. Osuđujući etničko čišćenje, kaže vojvoda Šešelj, savezna vlast pomaže zapadu da baca krivicu na Srbe.

- Kad kažete ni grob ni rob, izgleda da tražite srednje rešenje između ropstva i groblja - preteći mi se obratio Šešelj. - Ali, iza toga stoji i nešto opasno: svojim autoritetom pomažete vladi Milana Panića. To je vaš osnovni nedostatak. A Panić je agent stranih obaveštajnih službi. Išao je na Kosovo da se grli sa Rugovom. Zajedno sa Amerikancima ubeđivao je Šptare da sa DEPOS-om uzmu vlast u Jugoslaviji. Tako govori vođa najjače stranke u Skupštini posle Socijalističke partije.

Bora Jović je u ime Socijalističke partije izneo niz optužbi protiv moje i Panićeve politike.

- U deklaraciji koju sam potpisao s Tuđmanom izostavljeni su Srbi iz Krajine - ponavljao je Jović primedbu Slobodana Miloševića. - Tvrdnjom o postojanju paravojnih formacija, Ćosić je praktično optužio sopstvenu zemlju pred međunarodnom javnošću.
Iznenađen je mojim pretnjama da ću razoružati šefove stranaka. - To je obična šećerlema za stranu štampu. Socijalistički istinoljubac Jović je odlučno demantovao tvrdnje da SPS ima oružane formacije. - A ono što je Ćosić govorio o bedi i siromaštvu, to su mu podmetnuli saradnici. Govorio je kao književnik koji se u to ne razume. Ćosić je želeo da prećuti da nam standard opada zbog međunarodnog pritiska. Socijalistička partija Srbije je, inače, na ivici poverenja prema Panićevoj vladi, a izgleda da bi moglo da dođe i do razlaza sa predsednikom Republike.

Tako govore vođe stranaka koje vladaju Skupštinom čiju politiku Savezna vlada i ja treba da sprovodimo! Čiji sam ja sada predsednik Republike? Koga predstavljam i u čijem ime vodim pregovore u Ženevi? Iscrpljen sam. U Ženevi me čekaju Alija Izetbegović i Franjo Tuđman.

Žid je u svom "Dnevniku" zapisao: "Najviša plemenitost života ne postiže se iz ljubavi prema drugima, nego iz ljubavi prema dužnosti." A ja nemam ljubavi za dužnost koju vršim. Primio sam je kao obavezu, izvršavam je sa odgovornošću, zasnovanom na saosećanju, s patnjom naroda kojem pripadam...

20. OKTOBAR 1992.

Pred ponoć sam se vratio iz Ženeve.

Milošević je, dok sam bio na putu, preuzeo silom Službu državne bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije. To je puč. Matović me obaveštava kako je izvršen. To je događaj koji ne smem da prihvatim bez adekvatnog otpora. Ali, najpre, neku reč o pregovorima u Ženevi, zaista mučnim.

Opet u režiji Vensa i Ovena, nekoliko časova sam pregovarao sa Izetbegovićem o ratu u Bosni i uslovima za postizanje nekakvog mira. Naravno, poštujem nepovredivost postojećih granica. Ali, ni o čemu drugom što vodi prekidu međunacionalnog rata nismo se dogovorili. Alija je verski, islamski političar i on ne napušta svoje ciljeve, postavljene na dogmama. Miran, zatvoren, nekako zemljano uporan; Srbi su za njega četnici i on ih mrzi celim bićem.

Prihvatio sam Ovenov i Vensov zahtev da se avioni RS povuku na aerodrome SRJ. Saglasio sam se i sa eliminacijom srpskih paravojnih formacija koje vrše zločine i pljačkaju, zahtevajući da se i mudžahdini proteraju iz Bosne. Lako smo osudili "etničko čišćenje" i dali obećanje da ćemo se založiti za stvaranje uslova za povratak izbeglica. Svi su naši pozitivni dogovori iznuđeni. Alija i Silajdžić, taj čovek mržnje, mračna figura za Bosnu, govorili su i nastupali samouvereno i tvrdo, ne skrivajući svoja "jaka leđa" - Ameriku i islamski svet. Ničim me nisu uverili da žele mir i nacionalnu ravnopravnost; oni žele ratnu pobedu nad Srbima i svoju muslimansku Bosnu. Jedva sam podneo razgovor s Alijom i Silajdžićem. Morao sam, po savetu dr Boškovića, da odem u hotel pre nego što je pročitano saopštenje. I Oven je zbog jakih bolova u kičmi napustio mučne pregovore pre njihovog okončanja.

A potom sam devet časova razgovarao sa Tuđmanom, ograničen Miloševićevom, Šešeljevom i Kninskom opstrukcijom. Tuđman je insistirao na uzajamnom priznavanju naših država, što bi olakšalo normalizaciju odnosa. Nisam mogao ni smeo da prihvatim taj zahtev, jer bi u tom slučaju Srbi u Hrvatskoj i RSK ostali defakto "unutrašnje pitanje" Hrvatske, pa sam se založio za politiku sitnih i racionalnih koraka u normalizaciji odnosa. Ali smo uz komunikacijske - železničke i putne probleme, pretresali i pitanja iz oblasti građanskih prava, platnog prometa, imovinskih odnosa, isplate penzija, dvojnog državljanstva i slično. Kada bismo sve to ostvarili, pitanje diplomatskog priznavanja bi imalo samo formalan značaj.

Tuđman je predložio razmenu srpskog stanovništva iz zapadne Slavonije sa hrvatskim stanovništvom iz hrvatske Posavine i Bosne. Saglasio sam se sa Tuđmanovim predlogom, pošto sam dobio Karadžićev pristanak i naglasio dobrovoljnost preseljavanja, obezbeđivanje vremena za slobodnu razmenu kuća i imovine, uz ekonomsku pomoć države u preseljavanju. Oven i Vens su se saglasili s našim dogovorom o preseljavanju i zameni stanovništva, uz Vensovu napomenu da u saopštenju o našim razgovorima treba da stoji "humano preseljenje" stanovništva, da to ne bi ličilo na etničko čišćenje, što smo obojica prihvatili.

Inače, sami razgovori i pregovori jedva su otpočeli. Hrvati su došli sa ultimativnim zahtevom za međusobno diplomatsko priznavanje naših država na načelu nepovredivosti granica i sa zahtevom da ja pozovem Srbe u Hrvatskoj da svoja prava ostvaruju isključivo u okviru pravnog poretka Hrvatske, uz odricanje od svake upotrebe sile. Za tu predaju Srba Hrvatskoj, Tuđman mi je ponudio da apelujem na Hrvate u Srbiji i Crnoj Gori da svoja prava ostvaruju u okviru državnog poretka SRJ. Ova radikalna "normalizacija" odnosa između SRJ i Hrvatske za nas je bila potpuno neprihvatljiva i ja sam je odlučno odbacio. I tek kada su Vens i Oven pritisli Hrvate i primorali Tuđmana da se odrekne svog ultimativnog papira kao platforme razgovora i dogovora, seli smo za pregovarački sto, u otuđenom, birokratskom ambijentu Palate UN.


PALATA ANTINACIJA
A PPLATA UN je, u stvari, palata ujedinjenih antinacija. Vens i Oven su, kao predsedavajući, sedeli na čelu tog verovatno hrastovog stola. Tuđman je bio ljut, uvređeniji i arogantniji no prošli put; samo je on govorio, a njegova pratnja je sedela i ćutala kao deo nemog mizanscena. Sveta, Đukić i moji saradnici su govorili, pomažući mi. U toj mučnoj "bratskoj" diplomatiji, kao ratni neprijatelji smo razgovarali, postavljali uslove, cenjkali se i pretili. Ali smo, ipak, i unapredili odnose: počela je normalizacija, a to je najznačajnije, jer s njom počinje nova budućnost Srba i Hrvata. Ja sam posebno tražio od Tuđmana garancije da s vojskom ne upada na Prevlaku i da se to fatalno stanje prepusti kontroli UN do našeg konačnog razgraničenja. Jer, ako bi Hrvati došli na Prevlaku, naša vojska bi se vratila tamo odakle se juče povukla.

O Prevlaci sam razgovarao i s generalom Nambijerom, zahtevajući od njega da Unprofor odmah posedne Prevlaku.

Na Vensov zahtev, Tuđman i ja smo potpisali zajedničku deklaraciju.
(NASTAVLjA SE)