Generali, imate reč

21. OKTOBAR 1992.

DANAS nisam išao u kancelariju. Nisam imao snage da slušam ljude.

A u ova tri dana bilo je premnogo događaja za moju svesku. Zaprepašćen sam Miloševićevim činom, koji je izvršio u nedelju po podne, dok sam bio na putu za Ženevu. Njegova policija nasilno je ušla u zgradu SMUP i prostorije SDB, razoružala policajce, preuzela obaveštajnu tehniku, dokumentaciju, arhivu i savezne službenike izbacila napolje. Savezna država je ostala bez SDB, čime je lišena jedne od osnovnih ustavnih funkcija. Požarevački despot izvršio je ovaj puč kada Panić i ja nismo bili u zemlji. Šta smera taj čovek? Ovaj rušilački čin prema saveznoj državi izvršen je pod komandom šefa SDB Srbije, a sa znanjem načelnika GŠ i KOS-a. Taj događaj je u svetu dobio veliki publicitet i drastično oslabio Panićev i moj autoritet u zemlji i inostranstvu.

Pozvao sam Ljubu Tadića da se posavetujem s njim šta da činim. On smatra da je Milošević ovom uzurpacijom SDB istupio iz oblasti legitimiteta i da treba da pokrenem vojsku u odbranu ustavnog poretka zemlje.

Sutra ću posetiti Generalštab i čuti generale. Reći ću im da Milošević ruši saveznu državu i da je državni i nacionalni interes da taj uzurpator ode s dužnosti predsednika Srbije. Videću da li su generali spremni da me podrže.


22. OKTOBAR 1992.

S namerom da saznam šta generali misle o našem stanju i Miloševićevoj politici i proverim imam li njihovu podršku, posetio sam Generalštab i izložio im političko stanje u državi, naglo pogoršano Miloševićevom okupacijom Saveznog SUP i preuzimanjem Službe državne bezbednosti savezne države. Rekao sam generalima da taj uzurpatorski čin narušava ustavni poredak SRJ, vodi raspadu savezne države i razbijanju jedinstva Srbije i Crne Gore. Slobodan Milošević mora da se povuče sa svog položaja; to je nacionalni i državni interes. Govorio sam zgusnuto i strogo.

Generali su me slušali, iznenađeni mojim rečima i zamišljeni kao da slušaju Titovo i Dolančevo "Pismo". A kada sam svoje izlaganje završio rečima: "Gospodo generali, vi sada imate reč - slušam vas", Titovi kadeti su se smrkli i ćutali. Načelnik Generalštaba Života Panić je pokušao da ublaži dramatiku trenutka, a ostali su gledali u sto. Brzo sam se uverio da oni poslušno i pokorno prihvataju događaje, nespremni da na njih utiču. Pokušaj da zadobijem njihovu podršku, očigledno je bio neuspešan. To su ideološki generali, partijski indoktrinirani. Duša im je titoistička. Nisu spremni ni na kakav čin koji nije partijski. Ma koliko bili nezadovoljni svojim stanjem i položajem, ma koliko poniženja trpeli i država im propadala, oni će to "očajnički" da trpe i čekaju penziju; ta im je pobeda najizvesnija. Nema nam spasa od vojske.

24. OKTOBAR 1992.

Raspisao sam izbore za Saveznu skupštinu koji će se održati 20. ecembra. Ovim izborima treba stvarno da započne demokratski proces promene poretka i raskida s titoizmom i partijskom državom. Ovi izbori treba da dovedu na vlast nove ljude, koji će pameću, poštenjem i vrednoćom započeti preporod Srbije i Crne Gore i vratiti ih u svet. Znam da izborni uslovi nisu idealni, da opozicija nije zadovoljna, ali su socijalisti i Slobodan Milošević nezadovoljniji od opozicije. Uslovi su, ipak, takvi da izbori mogu da budu objektivni i pošteni.

Odluku sam saopštio pred 200 novinara u Palati federacije. Najzad sam ispunio veliko obećanje. Panić mi je za fotografisanje uzeo ruku i podigao je u znak pobede. Obojica smo se pobednički smejali... Ta će fotografija "proslaviti" obojicu.

Večeras me Matović i Rančić obaveštavaju da je Demokratska stranka nezadovoljna izbornim uslovima. Vojislav Koštunica me je napao da "organizujem komunistički vašar", "da nemam pojma šta su demokratski izbori", "da sam krenuo stopama Slobodana Miloševića"... Za Demokratskom strankom krenuće DEPOS i Vuk Drašković. Opozicija nastavlja da me sapliće i ruši. Ja za nju nisam dovoljno demokrata; ona za mene nije dovoljno ozbiljna i odgovorna za sudbinu zemlje. Većinu u opoziciji pokreće konzervativna, nazadna, antikomunistička ideologija; pokreću ih vlastoljublje, nestrpljenje i suštinsko nerazumevanje stanja, odnosa snaga i prirode političkih energija našeg naroda.


26. NOVEMBAR 1992.

Na moj stav da se u državnoj i nacionalnoj politici "u ovom nevremenu treba poviti, sagnuti se, ali ne kleknuti", Slobodan Milošević mi je tradicionalno srpski, u herojskoj pozi, uzvratio na zboru u Negotinu: "Srbija se neće ni povijati, ni saginjati, nego će svakom uspravno gledati u oči samo kao ravnopravna, nezavisna i slobodna..."

Ovim stavom Milošević je potvrdio svoju generalnu koncepciju nacionalne i državne politike, koja se suštinski razlikuje od moje. Za političku budućnost ove zemlje vrlo je važno što je među nama došlo do javne konfrontacije. Narod će sada znati za koga i zašto treba da glasa. Srbija mora da se izjasni da li je za politiku nerealnog radikalizma ili za politiku neminovnih kompromisa. U tom iskušenju, Srbija će iskazati svoju istorijsku svest i izabrati sudbinu.

Iako sam uveren da zastupam životne interese srpskog naroda i u sadašnjim međunarodnim uslovima realističku nacionalnu politiku, duboko sam nespokojan što se na mojim idejama i shvatanjima i na suprotstavljanjima mojoj politici odlučuje o budućnosti srpskog naroda i opstanku zajedničke države Srbije i Crne Gore.

POTCENIO SAM MILOŠEVIĆA

2. DECEMBAR 1992.
PRE nekoliko dana jevrejski pisac Eli Vizel je došao s bulumentom novinara da utvrdi da li Srbi imaju koncentracione logore. Poslao sam mu i avion da ga doveze, priredio mu ručak, Božica mu je spremila "košer" večeru, putovao je u Prijedor, muvao se po Beogradu s nekim beogradskim Jevrejima "mirotvorcima", želeo da poseti Srebrenicu, a ne Kragujevac, i nije me uverio da je video istinu. Mutan čovek. A kao nobelovcu i žrtvi holokausta, pridali smo mu preveliki značaj. Još jedan dokaz našeg očajništva.

Miloševićevi ljudi u Panićevoj vladi - Radmila Milentijević, Oskar Kovač i Nikola Šainović, podneli su ostavke zbog neslaganja s Panićevom politikom. Nastavlja se rušenje Panićeve vlade i zato što se on, uz velike prepreke, nekako kandidovao za predsednika Srbije. Mali su izgledi da Panić pobedi Miloševića; propada i ta "srpska šansa" za izlazak iz izolacije. Prebrzo je Milošević potrošio Panića. Pogrešno ga je procenio. I mene je pogrešno procenio. Ali sam i ja njega pogrešno procenio. Tačnije rečeno: jako sam ga potcenio.
(NASTAVLjA SE)