Nema podele Kosova

30. DECEMBAR 1992.

...A u Skupštini, vladi Milana Panića izglasano je nepoverenje. Savezni parlament se ponaša kao pijanac: zemlja pred vojnom intervencijom, a oni vladi odriču poverenje i zbacuju Milana Panića. Blesava odluka. Ni trunke državničke mudrosti u najkritičnijim časovima srpskog naroda. Lako, bahato je potrošena srpska, jugoslovenska šansa - Milan Panić kao most prema svetu. Mi nemamo čoveka za komunikaciju sa svetom kao što je Panić. On po svom habitusu nije političar: nije lako s njim raditi i usmeravati ga po tankoj i vijugavoj liniji nacionalne politike, koju on ne razume dobro, ali smo morali s njim sačuvati saradnju i koristiti ga za izlazak iz izolacije, što je naš primaran interes i cilj.

Taj sposoban i uspešan poslovni čovek, sa svojim američkim iskustvom i modernim ekonomskim shvatanjima, mogao je u našu zamrlu i primitivnu privredu da unese svoje iskustvo, duh racionalnosti i efikasnosti i da uvozi kapital. Stranke koje su pobedile na izborima, predvođene Miloševićem i Šešeljem, nastupaju protiv tog državnog interesa. Isteruju svoje stranačke strasti i lične omraze. Šešelj je optužio Panića da je pokrao novac i zatražio njegovo hapšenje, iako je taj predsednik vlade za putovanja u inostranstvo trošio svoj novac.

Nema razumne politike u državi u čijem parlamentu je strateg Milošević, a najglasniji politički govornik Vojislav Šešelj, došljak, četnik i siledžija. Za njegovo postojanje i delovanje u Srbiji i sam sam mnogo odgovoran. I Brana Crnčević je svoju govorničku veštinu izdašno koristio protiv Panićeve "izdaje". U Braninom rodoljublju premnogo je satire da bi bilo ozbiljno i uverljivo.

Radoje Kontić obavljaće dužnost predsednika dok se ne obrazuje nova vlada. Vlada mi je sada najteže pitanje. Boriću se za koncentracionu vladu. Učiniću sve da ubedim Miloševića da shvati težinu položaja u kojem smo se našli.

5. JANUAR 1993.

Bili su to dosad najteži pregovori u Ženevi. Nepremostive suprotnosti među zaraćenim i svima nama koji u tim pregovorima učestvujemo.

Vens i Oven, kao predstavnici Ujedinjenih nacija i Evropske zajednice, sigurno po nalogu velikih sila, organizovali su do sada najambicioznije pregovore o ratu i miru u Bosni i Hercegovini, zahtevajući da, pored predstavnika zaraćenih strana i vojnih komandi, učestvujemo Tuđman i ja. Oni su doneli svoj plan ustavnog uređenja poratne BiH, koju čini deset provincija s posebnim statusom Sarajeva, kao "slobodnog grada". Provincije su multietničke i imaju veliku samostalnost. Centralnu vlast čine predstavnici tri konstitutivna naroda. Po njihovim mapama, muslimani imaju većinu u tri provincije, Srbi u četiri, Hrvati u dve, dok bi jedna bila muslimansko-hrvatska.

Ja sam se zalagao za neodložno obustavljanje rata, suprotstavio se međunarodnoj vojnoj intervenciji i izrazio spremnost da SRJ prihvati svako rešenje bosanske krize o kojem se dogovore tri zaraćene strane. Izrazio sam i strah da se ratom u Bosni ne obnovi istočno pitanje na Blakanu, u novoj nacionalno državnoj verziji i s novim akterima.

Karadžić nije prihvatio predložene mape provincija. On je nezadovoljan i etničkim sastavom, po kojem 48 procenata Srba ostaje pod muslimanskom i hrvatskom supremacijom, a srpske provincije nisu teritorijalno povezane, jer ne postoji ni koridor između Krajine i istočne Bosne. Muslimani su još nezadovoljniji teritorijama naseljenim muslimanima koje ostaju u srpskim i hrvatskim provincijama. Hrvati su zadovoljni. To su takve suprotnosti koje dokazuju da sve tri ratne strane imaju nepomirljive ciljeve.

Dugo sam razgovarao s Tuđmanom i ponovo smo se saglasili o konfederalnom uređenju BiH. Ali smo što se tiče srpskog pitanja u Hrvatskoj ostali na starim pozicijama. Tuđman napada Srbe u Republici Srpskoj Krajini kao četnike i teroriste koji se bore za veliku Srbiju uz pomoć Beograda. On nije spreman da im da bilo kakva autonomna prava. Po njegovom mišljenju, oni su građani Hrvatske i mogu i treba da učestvuju u vlasti u okviru županija. Ja sam mu ponovio naš stav: o srpskom pitanju u Hrvatskoj može da pregovara samo sa Srbima iz Republike Srpske Krajine. To je njihovo životno pitanje. Predstavnici SRJ i ja nemamo prava da pregovaramo sa Hrvatima o položaju srpskog naroda u Hrvatskoj. Spremni smo i spreman sam da posredujemo u pregovorima da se što pre reši sukob i normalizuju naši odnosi.

Tuđman je odbio da pregovara sa Srbima iz Hrvatske i insistirao da pregovara sa mnom. Zalaže se za hitno međusobno priznavanje naših država. Taj čin sam uslovio rešenjem srpskog pitanja u Hrvatskoj. Na to rešenje Franjo Tuđman nije spreman. Ali je ovaj razgovor bio konstruktivniji i malo mekši nego prethodni.

Možda i najznačajniji događaj u Ženevi bila je večera s Vensom i Ovenom, posvećena Kosovu. Odvezli su me u neku vilu na Ženevskom jezeru. Kiša, noć, tmuša. Iz automobila odmah u trpezariju, za sto postavljen za četvoricu, pun kristalnih čaša na belom stolnjaku. Nekakav stari nameštaj i stare žanr-slike, ništa za pamćenje. Uslov je bio da sa sobom mogu da povedem samo prevodioca; tu ulogu je vršio Sveta. Posle večere je tekao dug razgovor, sa dalekosežnim i teškim zaključcima za srpsku politiku.

Počelo je njihovim zahtevom da im izložim svoje stavove o Kosovu i srpsko-albanskim odnosima. Izložio sam im svoje shvatanje o trajnom rešenju srpsko-albanskog pitanja, zasnovanom na teritorijalnoj podeli Kosova i razgraničenju. Tim teritorijalnim razgraničenjem bi se sačuvala istorijska prava Srba i obezbedilo pravo albanskom narodu na nacionalno i državno ujedinjenje s maticom. Ubeđivao sam ih da se samo razgraničenjem može postići mirna egzistencija Srba i Albanaca. To je teško postići ako se želi "etnički čista teritorija" i ako se ne prave ustupci i kompromisi.

Lord Oven me je upitao: "A šta vi mislite, koliko godina može da postoji Makedonija kao država?" Odgovorio sam mu: "Deset godina. Za deset godina Albanci će osvojiti Skoplje i teritoriju do desne obale Vardara. A i Bugari imaju jake pretenzije na delove istočne Makedonije, čije stanovništvo ima bugarofilska osećanja." Vens je rekao: "Kako sad stvari stoje, ne verujem da Makedonija može preživeti pet godina. Ta država nema budućnost." Oven je rekao: "Vaš je predlog, gospodine Ćosiću, vrlo lukav. Podelom Kosova, vi delite Makedoniju. Ujedinjenje kosovskih Albanaca s Tiranom neminovno vodi i ujedinjenju makedonskih Albanaca s maticom. U tom slučaju, Bugari će uzeti istočnu Makedoniju, vi Srbi Kumanovo i do Skoplja, i to će biti kraj Makedonije. A mi smo zainteresovani da ta država sada postoji."

Odgovorio sam mu: "Ne pada mi na pamet da delim Makedoniju. Mi nemamo nikakvih teritorijalnih pretenzcija prema Makedoniji. Ja se samo zalažem za mirno i trajno rešenje srpsko-albanskog pitanja; za rešenje kosovske krize, koja će srpskom narodu biti teža od ove bosanske." Oven je rekao: "Evropska zajednica nije spremna ni na kakvu podelu Kosova." "Ni Amerika", dodao je Vens. "A vama, predsedniče, predlažemo da bar pet godina ćutite o podeli Kosova." Nastavili smo da se ubeđujemo. Sveta je, naravno, podržavao mene.

(NASTAVLjA SE)