Izbor u sedmom krugu

Piše: Ana PETROVIĆ
AVGUSTA 1978. godine papa Pavle VI umro je od srčanog udara, nakon petnaest godina pontifikata. Uoči konklave fomirana je "rang-lista" kardinala najbližih prestolu svetog Petra. Sva trojica su bili Italijani: Bađo, Bertoli i Beneli. Kao sledeći pominjan je Vojtila.

"Isplivao" je, međutim (opet) autsajder - mletački patrijarh, kardinal Lučani. Glavni kvaliteti novog pontifeksa pod imenom Jovan Pavle I - pobožnost i skrušenost - ostali su i jedini koji su došli do izražaja. Preminuo je iznenada, 35 dana nakon što je preuzeo papsku službu. Tvrdnje sa raznih strana da je taj papa otrovan ostale su - samo tvrdnje.

U vreme njegove sahrane i pred sledeću konklavu učestala su mišljenja da će ovoga puta papu tražiti među neitalijanima. Vojtila je izbio u prvu trojku, sa Argentincem Pironijem i Holanđaninom Vilebrandsom. Pobedio je i izabran kao novi papa Jovan Pavle II, nakon tri dana i sedam krugova glasanja, 16. oktobra 1978. godine.

Među odlikama koje su ga preporučile bila je i da je čovek "desnog krila". Presudilo je što je bio poznat u kardinalskim krugovima, ali je ostao nepoznanica za širu katoličku javnost, pa i za one stotine hiljada vernika, znatiželjnika i turista koji su na Trgu svetog Petra iščekivali da se pojavi beli dim iz dimnjaka Sikstine.

Prvi put u istoriji Vatikana, novi papa je na prijem pozvao novinare sa suprugama. Popularnost mu je munjevito rasla. Postao je, ocenili su, simbol verske obnove u svetu. Zvali su ga "papom izuzetne harizme", majstorom u povezivanju sa masama, posebno sa decom i mladima, ali i "majstorom medija".

Sve je to, međutim, bilo daleko od spontanosti. Oreol "otvorenog" pape bio je samo "imix". U stvarnosti, on je, kao i svaki drugi vladar, dobijao gotove govore, koji su prošli "cenzuru" vatikanskog "ministarstva spoljnih poslova".

NA prvoj pastoralnoj poseti dalekom Meksiku, novi papa je potvrdio neke od odlika po kojima se pročuo, ali je ta poseta ocenjena kao, u najmanju ruku, ambivalentna. On je osudio tamošnju teologiju oslobođenja, pre svega zbog marksističke analize i spremnosti na nasilje.
- Ako je Crkva prisutna u odbrani i unapređenju ljudskog dostojanstva, onda je to u okviru njenog poslanja, koje uvek ima religiozni, a ne socijalni ili politički karakter - poručio je masama latinoameričkih vernika i njihovim biskupima, koji su stali na čelo borbe za socijalnu pravdu. Nedvosmisleno je upozorio "narodske" latinoameričke sveštenike:

- Shvatanje Isusa kao političara, revolucionara i nazaretskog prevratnika ne može da se dovede u sklad sa crkvenom katehizmom!

Analitičari nisu mogli da ne primete "dvostruke standarde" svetog oca. Dok je na pitanjima u istočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu bio "dosledan i istrajan na rečima i delima", u Latinskoj Americi su njegovi stavovi bili kontradiktorni. Sa jedne strane, nije krio iznenađenje siromaštvom, korupcijom i svim negativnim posledicama "razularenog" kapitalizma i "neoliberalizma", a sa druge je "razoružao" sveštenike, koji su bili istinski branioci južnoameričke sirotinje.

DOK je verbalno oštro napadao sve veći jaz između bogatih i siromašnih, papa Jovan Pavle II je, svojim naimenovanjima, "rasturio" hiljade "oslobodilačkih teologa" koji su godinama bili glas obespravljenih tamo gde je represija bila zakon. Premeštanje biskupa i zatvaranje semeništa imalo je za cilj vraćanje latinoameričke crkve na ono što je tradicionalno bila: institucija bogatih i za bogate.

Politika, dakle, nije za sveštenike. I to je dobro, ma koliko su novinari koji su pratili papu na tom putovanju žestoko napadali takav njegov stav, prebacujući mu da je učinio korak nazad, da se odrekao borbe za bolje uslove života i da je ućutkao neke od najelokventnijih glasova najsiromašnijih.

Tvrdnja da se Crkva ne bavi politikom je samo dogma, demantovana na najvišem nivou i u delovanju samog pape Jovana Pavla II, kao i njegovih prethodnika, uostalom.

Prvi slovenski papa i šef vatikanske države s kraja 20. i početka 21. veka ušao je u međunarodnu politiku odmah po ustoličenju, ponudivši i dobivši saglasnost za dobre usluge u ondašnjem sporu između Argentine i Čilea.

Svoju prvu novogodišnju homiliju, 1. januara 1979. Jovan Pavle II posvetio je miru, naglašavajući da je od svog prethodnika preuzeo "hodočasnički štap mira".

Kako ga je nosio, kako upotrebljavao?

O tome će svoj sud reći istorija.


ISTOČNO PITANJE

- NIJE li Duh Sveti možda odredio da ovaj poljski, ovaj slovenski papa, upravo sada učini vidljivim duhovno jedinstvo hrišćanske Evrope, koja je obeležena dvema velikim tradicijama zapada i istoka? - obratio se Jovan Pavle II svojim zemljacima prilikom prvog hodočašća Poljskoj, juna 1979.

Bio je to najdirektniji nagoveštaj papine odlučnosti da "razreši" to "istočno pitanje", koje je jedno od najvažnijih kojim se intenzivno bavio dvadeset šest godina, u kojima je obilazio svet i susretao se sa predsednicima i kraljevima, diktatorima i revolucionarima. Uvek okružen kamerama i mikrofonima, neke je grlio i hvalio, druge prekorevao i osuđivao.
(NASTAVLJA SE)