Tri Kastrova poziva

Piše: Ana PETROVIĆ
NAJČEŠĆE papino odredište bila je Latinska Amerika.
Prva među državama - sandinistička Nikaragva. Vašington i Cija su obrazovali vojsku "kontraša" od pristalica diktatora Somoze, a kao značajne saradnike pridobili su više krugove katoličkog sveštenstva, lojalnog Vatikanu. Uložena su ogromna sredstva u antisandinističke medije, sveštenstvo i "vojsku", kako bi se zaštitili američki i vatikanski interesi u centralnoj Americi. Na meti je bila, pre svega, "Narodna crkva", čija je popularnost ugrožavala vatikanske biskupe i interese Vašingtona.
Mnogo godina kasnije, bliski saradnici američkog predsednika Regana objavili su da je on sa papom Jovanom Pavlom Drugim, na tajnom sastanku 7. juna 1982. godine, sklopio "jedan od najvećih tajnih sporazuma svih vremena", po kojem se Sveta Stolica odrekla "Teologije oslobođenja", koncepta koji je ozbiljno ugrožavao američke interese u Latinskoj Americi, a za uzvrat dobila od Regana podršku za davanje samostalnosti katoličkim nacijama u tadašnjoj SFR Jugoslaviji.
Boravak u Nikaragvi, u takvim okolnostima, izrodio se u žestoke političke konfrontacije gosta sa domaćinima. Neuspeh je podstakao duhovnog pastira da, u nastavku turneje po ostalim latinoameričkim državama - Gvatemali, Haitiju, Kostariki, Hondurasu, Panami - nastupi mnogo obazrivije, ali i odlučnije.
Poseta Haitiju, početkom 1983, takođe "koordinisana" sa američkim predsednikom Reganom i Cijom, bila je "efikasnija". Papin nediplomatski, autoritativni poklič: "Ovde stvarno mora da dođe do promene!" urodio je plodom za nepune tri godine. Sveta Stolica je jedina država u svetu koja je priznala pučistički režim na Haitiju, žmureći pred masakriranjem sveštenika teologije oslobođenja, koji su bili odani legitimnom predsedniku Aristidu.
ZA političko smaknuće paragvajskog generalisimusa Alfreda Stresnera papi je bila potrebna nepuna godina dana. Najpre ga je prinudio da mu upriliči sastanak s opozicionim liderima, a onda im je pomogao da Stresnera, nakon tri decenije vladavine, pošalju u egzil.
Sa čileanskim diktatorom Pinočeom bila je malo komplikovanija situacija. Mnogi su papi prebacivali hipokriziju: da se deklarativno zalagao za kraj diktature u Čileu, a prilikom posete Santjagu praktično je dao legitimitet Pinočeovim zločinima, kad se s njim pojavio na balkonu predsedničke palate koju je Pinoče bombardovao u krvavom puču i ubistvu Salvadora Aljendea.
Bio je to, međutim, Judin poljubac. Papa je isposlovao jačanje Katoličke crkve i njenog uticaja u Čileu, zahvaljujući kojem je Pinoče najpre ukinuo vanredno stanje i "proširio" građanska prava i slobode. Odatle do gubitka podrške na referendumu i odlaska u istoriju čuvenog diktatora bio je potreban samo korak.
Poslednja, ali najvažnija, latinoamerička država koju je papa posetio, bila je Kuba. Dvadeset prvi januar 1998. godine ostaće istorijski datum u analima Svete Stolice i "komunističkog" sveta. NJome je papa Jovan Pavle Drugi povezao značajnu kariku svoje "istočne politike".
"Kubanski zid" zapravo je "srušen" dve godine ranije, kada je, novembra 1996, predsednik Fidel Kastro, prilikom svog efektnog učešća na Svetskom samitu o hrani u Rimu, otišao na "privatnu" audijenciju kod pape.
Očevici svedoče o svojevrsnom fluidu koji je uspostavljen između dva harizmatična, iako po bitnim odrednicama suprotstavljena, lidera. Ono što ih je u tom trenutku povezivalo bio je sličan odnos prema temi navedenog svetskog skupa i prema globalnom siromaštvu, odnosno jazu između bogatih i siromašnih.
NA tom fonu, Kastro je zamolio papu da, u skladu s načelnim vatikanskim protivljenjem ekonomskim sankcijama, pomogne Kubi u ublažavanju američkog troipodecenijskog embarga. Kastro je istovremeno uputio zvanični poziv papi da poseti Havanu.
Bio je to treći Kastrov poziv Vojtili da poseti Ostrvo, ali on nije pristao sve dok iz njegovog naziva nije "obrisan" omraženi epitet "crveno": prihvatio je poziv tek kad je Kastro zamenio zvanični ateizam Kube sekularnom državom i najavio potpuno nove odnose države i Rimokatoličke crkve.
Na ovakav "iskorak" Kastro se odlučio pritisnut krahom ekonomije i socijalnim prilikama u zemlji nakon pada "gvozdene zavese" i prestanka sovjetske pomoći Kubi.
Komunikacija s Vatikanom i papom označila je radikalnu promenu politike prema Katoličkoj crkvi, iz koje je Kastro ekskomuniciran zbog revolucionarnog odnosa prema Crkvi, sveštenstvu i vernicima.
Siromaštvo je nagrizlo Kastrovo sektaštvo, a njegovo priznanje otupilo je Vojtilinu antikomunističku oštricu. Uzajamnim ustupcima, došlo je do brzog povećanja stepena slobode veroispovesti i delovanja klera na Ostrvu. Kuba, inače "sto odsto" katolička zemlja, danas ima na stotine biskupa i nadbiskupa kardinala. Uticaj crkve u društvu naglo je porastao, a neskriveni joj je cilj povratak na političku scenu.

NOVA KUBA
KAO gest dobre volje, Kastro je u čast papine posete proglasio Božić nacionalnim praznikom. Papa mu se "revanširao" oštrim zahtevom Vašingtonu za ukidanje sankcija Kubi, koji je odmah počeo da se ispunjava.
Kastro je tu gde jeste, ali Kuba više nije ona stara. Razdaljina sa američkim kopnom višestruko je smanjena u figurativnom smislu. Katolička crkva osvaja svoj prostor. Što je najvažnije, Kubanci su sve zadovoljniji.
(NASTAVLJA SE)