Bog uništava ohole

Piše: Ana Petrović

DA li je koincidencija ili "proviđenje", tek, ovi principi su u "praksi" najpre primenjeni prilikom rasturanja SFR Jugoslavije i rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a onda kao povod NATO agresije na Jugoslaviju, navodno, radi zaštite ljudskih prava na Kosovu i Metohiji.
Papa je od početka eksplicitno podržavao ujedinjenje Evrope - političko i duhovno. Od "profanih" kreatora ujedinjenja Evrope razlikovao se po tome što je do kraja smatrao da nijedna zemlja ne treba da ostane van granica evropske zajednice, da se mora postići "evropeizacija" celog kontinenta.
Papa se zalagao za uklanjanje "neljudskih" razlika u životnom standardu unutar Evrope, na taj način što će "dobrostojeće zemlje podneti materijalne žrtve".
To je u skladu sa ukupnom papinom politikom poslednjih godina pontifikata, otkako se opredelio za kritiku "turbokapitalizma".
Razumljivo je da se papa zalagao za "sveobuhvatnu evropsku zonu pravde i mira", za napor Evropljana da ojačaju mir "između sebe i oko sebe".
U tom pogledu, papa se na "kosovskom pitanju" razišao sa liderima NATO zemalja još u vreme "pregovora" u Rambujeu, a naročito oko bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Papa nije prihvatio ultimatum Srbiji, tražio je nove, prave pregovore, ustupke svih da bi se postigao stabilan mir.
Odmah sa početkom vazdušnih napada NATO na Jugoslaviju, Vatikan je saopštio da upotreba sile predstavlja poraz za čovečanstvo, a papa se izjašnjavao da "nikad nije suviše kasno za sastanak i pregovore".
TOME su, doduše, prethodile kritike u nekim italijanskim medijima za "dvostruke aršine" kad je reč o upotrebi sile za rešavanje problema u raznim delovima sveta. Podsećano je da je za vreme Zalivskog rata papa bio protiv "zapadne koalicije", a da je po izbijanju rata u Bosni i Hercegovini "oštro kritikovao Zapad i Evropu što se kolebaju da oružano intervenišu kako bi sprečili agresiju Srba protiv muslimana".
U svemu tome bilo je, pored humanizma, i mnogo politike. Vatikan nije olako pristajao na vašingtonsko nastojanje da ovim ratom ostvari plan za širenje svog "protektorata na Balkanu". Osionost jedine velesile zasmetala je Svetoj Stolici i papa je (američko) "svemoćno ponašanje" ocenio kao greh koji "ne može doneti ništa dobro".
U svojoj dugoročnoj viziji, papa Jovan Pavle Drugi je veoma ozbiljno shvatao problem političke globalizacije, kojoj je dao i lični i apostolski doprinos. On je bio ubeđen da će u dvadeset prvom veku osnovni problem biti vezan za "subjekat" koji će upravljati međunarodnim odnosima globalne zajednice.
Papa je nedvosmisleno upozoravao da tu ulogu neće moći da igra samo jedna "sila", koja će se oslanjati na vojnu moć u rešavanju kriza i sukoba. Naprotiv, i papa je smatrao da će to morati da bude "kolektivna institucija", koja će odražavati interese svih pet kontinenata. Usred Sent Luisa, Papa je podsetio Amerikance na sudbinu faraona koji je verovao da je nepobediv i upozorio da "Bog uništava ohole".
"Fenomen globalizacije" bio je jedna od glavnih tema najveće skupštine kardinala u istoriji Svete Stolice, vanredne skupštine povodom ulaska u treći milenijum, maja 2001. godine, koja je završena papinim stavom da se Rimokatolička crkva mora "okrenuti misionarstvu", imajući u vidu "aktuelne izazove".
NA ruševinama svoje "istočne politike", papa Jovan Pavle Drugi, na kraju svog "mandata", ostavio je u amanet stav da je za ravnotežu u svetu potrebna ne samo Evropa sa sopstvenom spoljnom politikom, već i Ujedinjene nacije, sa punim dignitetom i funkcijom.
Svoju podršku Ujedinjenim nacijama papa je uputio sa "lica mesta", u obraćanju Generalnoj skupštini UN, 4. oktobra 1995. godine. Kao državnik, naglasio je da svetska organizacija "postoji da bi poslužila opštem dobru ljudske porodice" i da su "ideali i namere koji su dali korene UN pre pola veka nužniji sada nego ikad". Kao poglavar Rimokatoličke crkve i duhovni vođa više od milijardu katolika širom sveta, izjavio je: "Naša molitva za mir je takođe i molitva za Organizaciju ujedinjenih nacija."
U Božićnoj poslanici pred kraj milenijuma, papa je, označivši mir (kao i obično) za osnovni cilj Božića, ponovo snažno afirmisao neophodnost poštovanja međunarodnog prava i odredbi Ujedinjenih nacija.
Ako papi Jovanu Pavlu Drugom s pravom zameraju da je izneverio odluke Drugog vatikanskog koncila o unutrašnjoj reorganizaciji crkve i o međuhrišćanskim odnosima, svakako mu se mora odati priznanje na aktivnostima i uspesima u odnosu hrišćanstva sa dve velike monoteističke religije, judaizmom i islamom.

PAPA U SINAGOGI
POČETKOM 1982. godine, papa je naložio delegatima biskupskih konferencija i drugim stručnjacima okupljenim u Rimu da studiraju odnose katoličanstva i jevrejstva, što je nakon tri godine rada rezultiralo dokumentom "Beleške za ispravno prikazivanje Jevreja u propovednju i katehezi Katoličke crkve".
Ostaće za istoriju kao njegov revolucionarni korak, kada je kao prvi papa ušao u rimsku Sinagogu, 1986. godine, i izjavio da je Isus bio Jevrejin, nazvao Jevreje "našom voljenom braćom" i izvinio im se zbog "pasivnosti" Rimokatoličke crkve u Drugom svetskom ratu.
(NASTAVLJA SE)