Putevi pomirenja

Piše: Ana Petrović
U TRENUTKU slavlja, papa je dosta oštro zahtevao "reciprocitet" druge strane - poštovanje prava hrišćanskih vernika u arapskim zemljama - naglašavajući da te slobode u nekim islamskim zemljama "nažalost, nema".

Grandiozna džamija pred vatikanskim pragom pre svega je simbol i "moralna" pobeda islama u njegovom drugom svetskom talasu. Suštinsku, veliku ulogu ima Islamski centar u njenom sastavu, sa školom i ogromnom bibliotekom.

Šta je onda prevagnulo da papa, posle decenijskih polemika i protivljenja, "pristane" na otvaranje Islamskog centra pred dverima crkve svetog Petra?

To svakako nisu (samo), javno proklamovani, ekumenski razlozi. U centru islamske pobede je njegova narasla snaga poslednjih decenija.

Papa se nije ustručavao da, nakon otvaranja rimske džamije, primajući učesnike međunarodnog skupa o muslimanskom i hrišćanskom integralizmu, porekne i samo postojanje muslimanskog fundamentalizma, "krsteći" sve njegove pojavne oblike - integralizmom.

U svojoj dugoročnoj strategiji, Vatikan nastoji da obezbedi sopstveni uticaj "u okolini Hristovog groba", ali i na azijskom kontinentu. S tim ciljem je Jovan Pavle Drugi uspostavio diplomatske odnose i potpisao sporazume sa Izraelom. Poboljšao je odnose sa jevrejskom verskom zajednicom, ali je istovremeno radio na uspostavljanju i učvršćavanju odnosa sa "umerenim" islamskim zemljama.

PAŽLJIVIM balansiranjem odnosa sa judaizmom i islamom, pazeći da ne povredi ni jedne ni druge, ali ni katoličke vernike preteranim iskoracima, papa Jovan Pavle Drugi uspeo je da na kraju drugog milenijuma obezbedi svoj trijumfalni odlazak na Hristov grob, ali i da pokrene inicijativu sa velikim izgledima na uspeh - da se Jerusalimu dodeli specijalni status sa garancijama međunarodne zajednice.

Na pravoslavni Đurđevdan 2001. godine, papa Jovan Pavle Drugi je, kao prvi poglavar Rimokatoličke crkve u istoriji, posetio jedno muslimansko svetilište - džamiju Omejada u Damasku. U prisustvu državnih zvaničnika i velikog muftije Sirije, on je i tom prilikom govorio o velikom međusobnom oproštaju "za sva ona vremena u kojima su muslimani i hrišćani vređali jedni druge", naglasivši da "moramo tražiti oprost od Svemoćnog".

Prva poseta jednog pape Bosni i Hercegovini i "najsevernijem muslimanskom gradu na svetu" ostvarena je 12. aprila 1997. tri godine posle prve najave, posle više odlaganja, koja su osujetila žarku želju Jovana Pavla Drugog da u misiji božjeg izaslanika donese u Sarajevo maslinovu grančicu.

Činjenica da je do papine posete Sarajevu došlo čak godinu i po dna nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma govori da su bezbednosni rizici bili samo jedna strana medalje, a da su prevagnuli oni spoljnopolitički.

AKO se izuzmu primedbe kako bi papa, da je onda došao, "indirektno" priznao Republiku Srpsku, ostaju suštinski rizici tog čina, čijim je zagovornicima vreme dalo za pravo.

Pretpostavljalo se, naime, da je Sarajevo velika zamka za ambicioznog pontifeksa i njegov cilj da doprinese uspostavljanju mira i harmonije među različitim konfesijama u Bosni, jer je u ratnim uslovima bilo nemoguće sačuvati neutralnost.

To se naročito odnosilo na odnos prema pravoslavnim Srbima i njihovoj Crkvi, s obzirom na to da papa smatra svojom glavnom misijom likvidaciju hrišćanskog raskola. Papina podrška katoličanstvu, u trenutku kad je ono za Srbe u Bosni imalo znak jednakosti sa hrvatskim nacionalizmom i ustaštvom, i Izetbegoviću, koji je napadno instrumentalizovao ovu posetu kao potvrdu teze o Sarajevu kao oazi mira i tolerancije, bila bi u tom trenutku klip u točkove celom konceptu hrišćanskog ujedinjenja.

Tako je mudri Vojtila izbegao klopku, ali je istovremeno izgubio šansu da pruži tako snažan dokaz svoje mirotvoračke politike kakav je rizikovanje sopstvenog života.

Mada je aspekt "donošenja" mira otpao, značaj papine misije je u njegovom učvršćavanju, pre svega radi održavanja tada rovite muslimansko-hrvatske federacije.

U međuvremenu se vatikanska diplomatija potrudila da otkloni nesporazum sa bosanskim Srbima, više u svetovnim nego religijskim relacijama. Ispostavilo se, naime, da Srpska pravoslavna crkva nije s oduševljenjem prihvatila poljubac mira koji joj je papa uputio prilikom prve posete Zagrebu, dok je papski nuncije u Sarajevu uspostavio kontakte sa rukovodstvom na Palama.

Ti "supertajni" pregovori našli su se na stranicama italijanske štampe i Sveta Stolica je morla da prizna da je delegacija bosanskih Srba primljena u Vatikanu.

PAPSKI PRTLJAG

NA tlu bivše SFRJ, vatikansko-zapadnoevropsko-američka politika dovela je do Pirove pobede, koju su svi strpljivo pretvarali u trijumf, čija metafora treba da bude multikonfesionalna, multikulturna Bosna i Hercegovina. Zato je papa u svom prtljagu za Sarajevo doneo darove za sve četiri verske zajednice u BiH - katoličku, pravoslavnu, islamsku i jevrejsku - pored moralne podrške i pohvala, i novčane nagrade (po 50.000 dolara) njihovim humanitarnim organizacijama.

Koliki je značaj vrhovni poglavar katoličanstva pridavao ovom regionu, svedoči detalj iz njegovog dijaloga sa američkim presednikom Klintonom, koji ga je prilikom njihovog poslednjeg susreta pitao odakle da počnu razgovor.

- Počnimo sa Bosnom! - odgovorio je papa, a na kraju uputio zahtev tadašnjem šefu svetske supersile:

- Dvadeseti vek je počeo ratom u Sarajevu. Gospodine predsedniče, vi ne smete da dozvolite da se dvadeseti vek završi ratom u Sarajevu!

(NASTAVLJA SE)