Nezahvalnost otcepljenih

Piše: Ana Petrović
NE bi se moglo reći da su prvi predsednik države Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović i njegovi najbliži saradnici pokazali zahvalnost papi za ova zalaganja. Pa, ipak, Slovenija se, kao jedna od bivših jugoslovenskih republika kojoj je Vatikan odlučujuće pomogao u otcepljenju od SFRJ i dobijanju međunarodnog priznanja, pokazala - najnezahvalnijom.
Mada ustavno sekularna, slovenačka država je u svoj nastanak ugradila velike zasluge Katoličke crkve, kako zemaljske tako i centrale u Vatikanu, ali sve vreme pokušava da izbegne "dospele račune", izražene u zahtevima za nacionalizaciju i uređenje odnosa koje bi Katoličkoj crkvi obezbedilo i svojevrsno partnerstvo u vlasti.
S tim obrazloženjem, Slovenija je odbila potpisivanje konkordata sa Svetom Stolicom, koji bi za Katoličku crkvu predstavljao garanciju za ispunjavanje odista krupnih zahteva, od imovinskih (vraćanje krupnih poseda, naročito pod šumama, koji bi, prema procenama, učinili KC u Sloveniji "najvećim veleposednikom u Evropi") do - političkih.
U slučaju potpisivanja konkordata, trebalo bi prevazići ustavnu prepreku odvojenosti crkve i države, a to stavlja vlast u LJubljani pred veliko iskušenje, jer je svesna značaja dobrih odnosa sa Vatikanom za međunarodnu poziciju Slovenije.
I većina drugih evropskih država koje su se posle pada Berlinskog zida "demokratizovale" izbegle su da Rimokatoličkoj crkvi vrate imovinu nacionalizovanu dolaskom "komunista" na vlast, ali je u Sloveniji eksplicitnije nego igde rečeno ne samo da je tu imovinu Crkva stekla izrabljujući narod, nego i da je vraćanje poseda Crkvi pravno nemoguće: faktički vlasnik tih imanja, prema katoličkim kanonima, bio bi Vatikan, kao što je slučaj sa svim katoličkim crkvama u svetu, a u Sloveniji je Ustavom zabranjeno stranim pravnim i fizičkim licima posedovanje slovenačke zemlje.
PRILIKOM prve posete pape Sloveniji, 1996. godine, koju je LJubljana dugo odbijala i izbegavala, on je podsetio državni vrh da je Vatikan bio prvi koji je priznao Sloveniju, ali i izrazio veliki interes za ta "profana" pitanja, čime je izazvao bes u slovenačkoj javnosti.
I opštepoznata kasnija papina zalaganja u Evropi za secesionističke jugo-republike, i objavljivanje podataka o supertajnom sporazumu kojim je papa od američkog predsednika Regana još 1982. godine dobio podršku za otcepljenje Slovenije i Hrvatske iz SFRJ - nisu pobudila Slovence na zahvalnice papi, poput onih koje je obilato dobijao od Hrvata. Čak je i sama poseta pape Sloveniji odgađana više puta, a vernički narod, mediji i državne institucije nisu ispoljili ni približno oduševljenje njegovim dolaskom, kakvo inače prati papina hodočašća po svetu.
Papa je prešao preko uvredljivih primedbi - od onih kako će njegova poseta Sloveniju mnogo koštati (i cenkanja ko će to da plati) do odbijanja specijalnih jedinica slovenačke policije da obezbeđuju papin boravak (zbog malih plata!) - i čak proslavio sedamdeset šesti rođendan u Postojni.
Pa ipak, uz laskava priznanja domaćinu za dostignuti nivo demokratije, papa je upozorio Sloveniju da "jednu totalitarnu ideologiju ne zameni drugom".
U reprezentativnoj vili Karađorđevića na Brdu kod Kranja, predsednik Milan Kučan je oficijelno zahvalio papi što je prvi priznao slovenačku državu, ocenjujući kako je "taj čvrsti diplomatski korak Svete Stolice bolje od drugih zemalja prepoznao znak vremena".
O TOME koliko je sam Vatikan "kreirao" taj "znak" mnogo je pisano, a u jugoslovenskom slučaju lepo se vidi u prekompoziciji episkopskih konferencija, biskupija i parohija Katoličke crkve u bivšoj SFRJ, koja je bila potpuno završena još pre nego što je iko dirnuo u njene unutrašnje granice. Kada je trenutak došao, država je raskomadana, a u katoličkoj crkvi je opet bilo "sve na svom mestu".
Pet pravoslavnih balkanskih zemalja su, u kontekstu premošćavanja hrišćanskog raskola, bile među prioritetima vatikanske politike. Ponovno ujedinjenje hrišćana ostalo je opsesija je pape Jovana Pavla Drugog i on je do poslednjih snaga činio sve da prokrči put ka svim pravoslavnim prestonicama.
Usledile su neočekivano brze posete pravoslavnim državama, najpre Grčkoj, a onda i Bugarskoj, gde se Bugarska pravoslavna crkva bavi sama sobom, pošto ima dva patrijarha (jedan kanonski, a drugi "državni").
Papa se odlučio da ode u Atinu bez obzira na protivljenje Grčke pravoslavne crkve, koja je odbila da mu "ponudi pravoslavno grčko tlo". Bio je to prvi put u istoriji papinih putovanja da ne poljubi tlo zemlje domaćina. Pragmatični Jovan Pavle Drugi prešao je preko "bratskih" uvreda i posetu okarakterisao kao doprinos "razumevanju i jedinstvu među hrišćanima".

POSETA GRČKOJ
PAPINA molba za oproštaj grehova zbog krstaških zločina prema Carigradu, ali i za "prošle i sadašnje situacije u kojima su se sinovi i kćeri Katoličke crkve svojim delovanjem ili propustom ogrešili o pravoslavnu braću i sestre" naišla je na dobar odjek i kod protivnika ove posete. Čak je i arhiepiskop Htistodul, koji se u vreme papine posete Grčkoj obreo u Moskvi, ocenio da ta poseta ima "pozitivne rezultate". Ali je njegov tamošnji domaćin, ruski patrijarh Aleksij Drugi, ocenio kako papino izvinjenje treba "staviti u određeni kontekst" i sačekati da bude potvrđeno delima. Aleksij i Hristodul su, pri tom, izdali zajedničko saopštenje u kojem su osudili prozelitizam, imajući na umu predstojeću posetu pape Ukrajini.

(NASTAVLJA SE)