Kako je Vera Aleksandrovna Davidova postala DŽugašvilijeva ljubavnica. Sprovodeći kolektivizaciju "čete aktivista" pustošile širom sovjetske zajednice.
Piše: Marko Marković
U NOVOGODIŠNJOJ noći, 1932. godine, Vera Aleksandrovna Davidova pevala je u Kremlju u društvu Staljina i Vorošilova. Kad je u bundi zatekla ceduljicu o naručenom "ljubavnom ranedvuu" sa prvim čovekom Sovjetske države, bilo je jasno da je ušla u "Staljinove čeljusti", iz kojih se neće lako izvući, jer bi svako suprotstavljanje vodilo u fizičku ili profesionalnu likvidaciju. Ona je tada imala 28, a on 54 godine. Tek, u sobi je videla da je njen ljubavnik nižeg rasta, odvratnog izgleda, a kad bi se zasmejao primetili bi se kvarni zubi. Usledilo je njegovo prvo upozorenje:
- Ja se nadam da vi umete da ćutite i da se neće čuti da smo zajedno proveli novogodišnju noć. Na svakom koraku dobila je pratioce koji se nisu odvajali ni kad je odlazila u toalet.
- Vera Aleksandrovna, sve dotle dok dolazite kod Staljina, mi smo dužni da vas štitimo.
- Od koga? - zapitala je začuđeno.
- Od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.
- Na našem putu - rekao je Staljin - biće i zastoja i prekida, ali nastavićemo dalje. Ti si lepa, uzbudljiva, pališ moju kavkasku krv. Teško mi je da se obuzdam...
Kad je vrhovni vođa bio zauzet državnim poslovima, brzo su se javljali telefonom novi udvarači iz vladajuće vrhuške: Jagoda, Vorošilov, Zinovjev, Tuhačevski, Rikov, Kirov, Berija... Nastupaju nove nevolje i provokacije. Na sceni je zamenik vrhovnog tužioca Višinski.
- Vera Aleksandrovna, ko ti je dao zadatak da organizuješ atentat na druga Staljina?!
- Nemam nikakve veze sa atentatom i nema razloga da me zastrašuje.
- VI morate da shvatite da je vaša karijera zauvek završena. Vi ste, golubice, svoje otpevali. Potpisan je nalog za hapšenje. Posle suđenja streljaćemo vas, a ako sud donese blažu presudu, otpremićemo vas u daleki sibirski logor među zločince...
Od silnih saslušanja i maltretiranja mlada umetnica se onesvestila i probudila u bolničkom krevetu jedne zatvorske bolnice. Sledi novo saslušanje i odlazak u zatvor zbog navodnog atentata na prvog sekretara partije u Lenjingradu Kirova! Protiču noći bez sna. Staljinovi doušnici pomno prate gde se kreće i s kim se sastaje operska pevačica posle svake održane predstave u Baljšom teatru. Posle svakog susreta Staljin je bivao još ljubomorniji, a u napadima besa bio je spreman da sve pretvori u prah i pepeo.
- Vera Aleksandrovna, bili ste u dači Semjona Buđonija? S Tuhačevskim se spetljavaš? Sa Jagodom spavaš? Sa riđim Piljnakom živiš? Sa Maljenkovim se sastaješ? Šta da radim s tobom?
- Josife Visarionoviču, meni je već dodijalo da se pravdam. Činite sa mnom šta god hoćete, samo me pustite na miru, ja sam ionako nervno potpuno rastrojena.
U mislima nesretne žene stalno se vrzmalo ono najgore - tamnica, koncentracioni logor, progonstvo u Sibir, gubilište... Bila je svesna da se našla na skršenom splavu i da je voda nosi prema otvorenom moru, ali šta će dalje biti nije znala, niti je želela da zna. Neizvesnost je konačno prekinula Staljinova smrt, 5. marta 1953. godine. Usledila su masovna hapšenja poznatih funkcionera i javnih ličnosti. u betonirane i blindirane podrume Moskovskog vojnog okruga sa okačenim lisicama na rukama i u okovima odvođeni su svi oni koji su imali bilo kakve veze sa najvećim diktatorom 20. veka. Među uhapšenima nalazila se i Vera Aleksandrovna Davidova. Posle pet provedenih nedelja u zatvoru, dobila je naređenje da napusti Moskvu. Sa suprugom je našla utočište u gradu Tbilisiju, u Gruziji, gde je u dubokoj starosti držala časove muzike za đake, dok su njeni ljubavnici i udvarači otišli odavno na onaj svet. Suprug Dimitrij Sejmonovič Mčlidze Južni oprostio je sve svojoj izabranici života kao da se ništa nije dogodilo. Umetničke duše najbrže se razdvajaju, ali istovremeno i najbrže harmonizuju svoje bračne nesporazume.
Na kraju svoje mučne odiseje, solistkinja Baljšoj teatra poručuje čitaocima:
- Zemaljski bog je od mene tražio istinu, pa ko je od nas živih smeo da je kaže? Nemojte me, čitaoče, osuđivati što sam mu koketirala i dvosmisleno odgovarala: "Ne, dragi moj, vi se varate, meni je sa vama uvek lepo! Da to nisam govorila, čekao bi me pakao.
SVAKE godine krajem oktobra Ukrajinci se prigodnim manifestacijama podsećaju na najveću tragediju koja je zadesila ovu bivšu Sovjetsku Republiku 1932. i 1933. godine. Sećaju se prisilne kolektivizacije koja je prouzrokovala veliku glad u selima i gradovima, što je imalo za posledicu masovno umiranje iznurenog naroda. Procenjuje se da je za te dve godnie umrlo od gladi između sedam i deset miliona žitelja!
U najtežoj formi terora, tzv. čete aktivista, naoružane gvozdenim šipkama i toljagama, išle su po selima, uništavale sve pred sobom i plenile sve što su našle na dohvat ruke - od hleba, pasulja, sira, živine do žive stoke. Narod je bio doveden na rub propasti, što je karakteristično samo za velike epidemije, suše, poplave ili izuzetno lošu žetvu. O veličini ove tragedije najbolje svedoči podatak da bi Ukrajina sada imala oko sto miliona žitelja da nije bilo te "veštačke gladi". Ovako, nacija sada ima oko četrdeset i osam miliona stanovnika. Događaji 1932. i 1933. godine dugo vremena su bili tabu tema u Sovjetskom Savezu.
Čak ni generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza Nikita Hruščov, koji je prvi javno 1956. godine osudio državni teror pod rukovodstvom Staljina i raskrinkao kult njegove ličnosti, nije našao za shodno da direktno govori o ukrajinskoj nesreći. I kada su na svetlo dana počele da izbijaju ružne stvari iz staljinističke ere, najpre je pažnja javnosti bila usmerena na veliku sušu iz 1921. godine, a potom na glad 1946. i 1947. godine, izazvanu suvišnom konfiskacijom žitarica.
GLAD KAO KOLERA
OTPOR kolektivizaciji imao je, međutim, i političku dimenziju, koju je Staljin iskoristio kako bi likvidirao desetine hiljada uglednih intelektualaca, profesora, pisaca, oficira. Inače, Sovjetski Savez je od 1930. godine doživeo tri talasa gladi. Prvi je zadesio one delove zemlje u kojima je država konfiskovala sve zalihe žitarica. Najteže je bila pogođena oblast Povoložje (Rusija), gde je od neuhranjenosti umrlo nekoliko stotina hiljada seljaka. Drugi talas obrušio se isključivo na Ukrajinu i Kubansku regiju, tokom prve polovine 1932. godine. Umrlo je od gladi 150.000 seljaka. Veću tragediju sprečila je nova žetva.
(NASTAVLJA SE)
U NOVOGODIŠNJOJ noći, 1932. godine, Vera Aleksandrovna Davidova pevala je u Kremlju u društvu Staljina i Vorošilova. Kad je u bundi zatekla ceduljicu o naručenom "ljubavnom ranedvuu" sa prvim čovekom Sovjetske države, bilo je jasno da je ušla u "Staljinove čeljusti", iz kojih se neće lako izvući, jer bi svako suprotstavljanje vodilo u fizičku ili profesionalnu likvidaciju. Ona je tada imala 28, a on 54 godine. Tek, u sobi je videla da je njen ljubavnik nižeg rasta, odvratnog izgleda, a kad bi se zasmejao primetili bi se kvarni zubi. Usledilo je njegovo prvo upozorenje:
- Ja se nadam da vi umete da ćutite i da se neće čuti da smo zajedno proveli novogodišnju noć. Na svakom koraku dobila je pratioce koji se nisu odvajali ni kad je odlazila u toalet.
- Vera Aleksandrovna, sve dotle dok dolazite kod Staljina, mi smo dužni da vas štitimo.
- Od koga? - zapitala je začuđeno.
- Od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.
- Na našem putu - rekao je Staljin - biće i zastoja i prekida, ali nastavićemo dalje. Ti si lepa, uzbudljiva, pališ moju kavkasku krv. Teško mi je da se obuzdam...
Kad je vrhovni vođa bio zauzet državnim poslovima, brzo su se javljali telefonom novi udvarači iz vladajuće vrhuške: Jagoda, Vorošilov, Zinovjev, Tuhačevski, Rikov, Kirov, Berija... Nastupaju nove nevolje i provokacije. Na sceni je zamenik vrhovnog tužioca Višinski.
- Vera Aleksandrovna, ko ti je dao zadatak da organizuješ atentat na druga Staljina?!
- Nemam nikakve veze sa atentatom i nema razloga da me zastrašuje.
- VI morate da shvatite da je vaša karijera zauvek završena. Vi ste, golubice, svoje otpevali. Potpisan je nalog za hapšenje. Posle suđenja streljaćemo vas, a ako sud donese blažu presudu, otpremićemo vas u daleki sibirski logor među zločince...
Od silnih saslušanja i maltretiranja mlada umetnica se onesvestila i probudila u bolničkom krevetu jedne zatvorske bolnice. Sledi novo saslušanje i odlazak u zatvor zbog navodnog atentata na prvog sekretara partije u Lenjingradu Kirova! Protiču noći bez sna. Staljinovi doušnici pomno prate gde se kreće i s kim se sastaje operska pevačica posle svake održane predstave u Baljšom teatru. Posle svakog susreta Staljin je bivao još ljubomorniji, a u napadima besa bio je spreman da sve pretvori u prah i pepeo.
- Vera Aleksandrovna, bili ste u dači Semjona Buđonija? S Tuhačevskim se spetljavaš? Sa Jagodom spavaš? Sa riđim Piljnakom živiš? Sa Maljenkovim se sastaješ? Šta da radim s tobom?
- Josife Visarionoviču, meni je već dodijalo da se pravdam. Činite sa mnom šta god hoćete, samo me pustite na miru, ja sam ionako nervno potpuno rastrojena.
U mislima nesretne žene stalno se vrzmalo ono najgore - tamnica, koncentracioni logor, progonstvo u Sibir, gubilište... Bila je svesna da se našla na skršenom splavu i da je voda nosi prema otvorenom moru, ali šta će dalje biti nije znala, niti je želela da zna. Neizvesnost je konačno prekinula Staljinova smrt, 5. marta 1953. godine. Usledila su masovna hapšenja poznatih funkcionera i javnih ličnosti. u betonirane i blindirane podrume Moskovskog vojnog okruga sa okačenim lisicama na rukama i u okovima odvođeni su svi oni koji su imali bilo kakve veze sa najvećim diktatorom 20. veka. Među uhapšenima nalazila se i Vera Aleksandrovna Davidova. Posle pet provedenih nedelja u zatvoru, dobila je naređenje da napusti Moskvu. Sa suprugom je našla utočište u gradu Tbilisiju, u Gruziji, gde je u dubokoj starosti držala časove muzike za đake, dok su njeni ljubavnici i udvarači otišli odavno na onaj svet. Suprug Dimitrij Sejmonovič Mčlidze Južni oprostio je sve svojoj izabranici života kao da se ništa nije dogodilo. Umetničke duše najbrže se razdvajaju, ali istovremeno i najbrže harmonizuju svoje bračne nesporazume.
Na kraju svoje mučne odiseje, solistkinja Baljšoj teatra poručuje čitaocima:
- Zemaljski bog je od mene tražio istinu, pa ko je od nas živih smeo da je kaže? Nemojte me, čitaoče, osuđivati što sam mu koketirala i dvosmisleno odgovarala: "Ne, dragi moj, vi se varate, meni je sa vama uvek lepo! Da to nisam govorila, čekao bi me pakao.
SVAKE godine krajem oktobra Ukrajinci se prigodnim manifestacijama podsećaju na najveću tragediju koja je zadesila ovu bivšu Sovjetsku Republiku 1932. i 1933. godine. Sećaju se prisilne kolektivizacije koja je prouzrokovala veliku glad u selima i gradovima, što je imalo za posledicu masovno umiranje iznurenog naroda. Procenjuje se da je za te dve godnie umrlo od gladi između sedam i deset miliona žitelja!
U najtežoj formi terora, tzv. čete aktivista, naoružane gvozdenim šipkama i toljagama, išle su po selima, uništavale sve pred sobom i plenile sve što su našle na dohvat ruke - od hleba, pasulja, sira, živine do žive stoke. Narod je bio doveden na rub propasti, što je karakteristično samo za velike epidemije, suše, poplave ili izuzetno lošu žetvu. O veličini ove tragedije najbolje svedoči podatak da bi Ukrajina sada imala oko sto miliona žitelja da nije bilo te "veštačke gladi". Ovako, nacija sada ima oko četrdeset i osam miliona stanovnika. Događaji 1932. i 1933. godine dugo vremena su bili tabu tema u Sovjetskom Savezu.
Čak ni generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza Nikita Hruščov, koji je prvi javno 1956. godine osudio državni teror pod rukovodstvom Staljina i raskrinkao kult njegove ličnosti, nije našao za shodno da direktno govori o ukrajinskoj nesreći. I kada su na svetlo dana počele da izbijaju ružne stvari iz staljinističke ere, najpre je pažnja javnosti bila usmerena na veliku sušu iz 1921. godine, a potom na glad 1946. i 1947. godine, izazvanu suvišnom konfiskacijom žitarica.
GLAD KAO KOLERA
OTPOR kolektivizaciji imao je, međutim, i političku dimenziju, koju je Staljin iskoristio kako bi likvidirao desetine hiljada uglednih intelektualaca, profesora, pisaca, oficira. Inače, Sovjetski Savez je od 1930. godine doživeo tri talasa gladi. Prvi je zadesio one delove zemlje u kojima je država konfiskovala sve zalihe žitarica. Najteže je bila pogođena oblast Povoložje (Rusija), gde je od neuhranjenosti umrlo nekoliko stotina hiljada seljaka. Drugi talas obrušio se isključivo na Ukrajinu i Kubansku regiju, tokom prve polovine 1932. godine. Umrlo je od gladi 150.000 seljaka. Veću tragediju sprečila je nova žetva.
(NASTAVLJA SE)
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Najnovije iz rubrike
ERDOGAN PORUČIO: NATO ne treba da bude deo ukrajinskog sukoba
ALIJANSA ne treba da bude deo ukrajinskog sukoba, mogućnost za mir ne treba propustiti, izjavio je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan na sastanku sa generalnim sekretarom NATO-a Markom Ruteom u Ankari.
13. 05. 2025. u 17:38
NEDA EMOTIVNA ISPOVEST: "Raskinuli smo, ostala sam da plačem i jecam - uzeo mi je sve"
"RASKINULI smo, a sa sobom je poneo pet pesama koje smo već snimili."
13. 05. 2025. u 17:38
USTAŠA KOG SU BLOKADERI FOTELJAŠI POZDRAVLJALI: Srbofob Bartulica otvara izložbu o “progonu blaženog kardinala Stepinca”!
HRVATSKI poslanik u Evropskom parlamentu Stevan Nikola Bartulica (grupa konzervativaca ECR), srbofob i ustaša, organizuje danas u EP konferenciju pod nazivom “Kraj Drugog svetskog rata - zločini komunizma”.
13. 05. 2025. u 17:30
MERC PRETI RUSIJI: Nove sankcije, ako ne bude progresa u pregovorima sa Ukrajinom
EVROPSKE zemlje proširiće sankcije protiv Rusije ako ne bude napretka u vezi sa prekidom vatre u Ukrajini, izjavio je nemački kancelar Fridrih Merc.
13. 05. 2025. u 17:27
uživoPRENOS, SRBIJA DOBIJA RIVALE ZA MUNDOBASKET! Ceo svet prati žreb (VIDEO)
Košarkaška reprezentacija Srbije danas saznaje suparnike u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2027. godine, a prenos žreba možete da pratite uživo uz portal "Novosti".
13. 05. 2025. u 17:25
