Šah bez krune

Piše: Marko MARKOVIĆ
SUDBINU odbačenih i prognanih državnika doživeće i dinastija Pahlavi. Na sceni je pukovnik i vođa kozačke brigade Reza Kan. Uz blagoslov Engleza on se 1921. godine upustio u avanturistički poduhvat, ušao sa svojom brigadom u Teheran, pohapsio političare i postavio novu vladu, u kojoj postaje ministar rata, a onda premijer. Pet godina docnije pošlo mu je za rukom da ukloni sa trona vladajuću dinastiju Kadžar i proglasi sebe za šaha Persije. Veličajući svoju ličnost, što je inače svojstveno svim prethodnim dinastijama, kozački vođa proglasio je sebe za "kralja kraljeva", "svemogućeg", "namesnika Boga" i "centar vasione".

Reza Kan je do kraja sačuvao navike iz detinjstva i vremena provedenog u kasarnama. Stanovao je u raskošnoj palati, ali je i dalje spavao na podu, uvek se pojavljivao u uniformi i sa vojnicima obedovao iz kazana. Istovremeno, nije skrivao svoju pohlepu za posedima, a i novcem. Ostaje najveći feudalac među feudalcima - vlasnik gotovo tri hiljade sela sa 250.000 seljaka, poseduje akcije u fabrikama i akcije u bankama. Uzima dažbine, ubira kapom i šakom zelene dolare... Nikome nije bilo dozvoljeno da se približi međi koja označava granicu monarhove zemlje.

Jednog dana ovaj monarh je organizovao egzekuciju koja bi u civilizovanom svetu izazvala podsmeh: Vojnici su streljali magarca zato što je zakoračio da pase na livadi koja je bila gospodareva svojina. Seljaci su pozvani da posmatraju ovu nesvakidašnju feštu kao opomenu da istu sudbinu mogu doživeti i ljudi u okruženju, ako budu nasrnuli na svojinu Reze Kana. Uz okrutnost, osvetu, pohlepu i vlastoljublje, starom šahu se pripisuju i zasluge što je spasao državu od raspadanja posle Prvog svetskog rata.

DUGOGODIŠNJI dopisnik Poljske agencije iz Teherana Rišard Kapušćinski u svojoj knjizi "Šah in šah" opisuje ga kao energičnog vladara koji teži da "gvozdenom rukom" pokrene iz učmalosti i letargije staru, pospanu i rasklimanu državu. Po njegovom naređenju Persija je 1935. godine zvanično dobila ime Iran. Počeo je da stvara impozantnu armiju koja je brojala pod oružjem 150.000 ljudi. Armiju diže iznad svih slojeva društa i čuva je kao najveću uzdanicu i garanciju za očuvanje svoje despotske vladavine.

Velikog Ajatolaha Madrasu, koji je digao glas protiv šaha, poslao je u tamnicu. Istu sudbinu doživeli su mnogobrojni novinari i liberali. Šah se divio Hitleru i zadovoljno je traljao ruke kad je firerova vojska napredovala u ovom delu sveta i osvajala tuđe teritorije. Nije ni čudo, bio je okružen nemačkim savetodavcima kao ispomoć na dvoru, u ministarstvima, u armiji i još nekim službama. Na drugoj strani, Reza Kan nije skrivao svoje antipatije prema Engleskoj, Rusiji, pa i prema SAD, pa je 1941. abdicirao u korist svog sina Mohameda Reze Pahlavija. Stari šah postaje privatna ličnost i prvi put je viđen u civilnom odelu kad su ga Englezi prebacili brodom u Afriku. Tek u zarobljeništvu, u Johanezburgu, on je shvatio da je vojnička slava bila kratkog veka i da sudbinu njegove zemlje i ovog dela sveta kroje svetski moćnici, ne skrivajući svoje apetite za bogatim naftonosnim izvorima.

Nije slučajno što će baš iz Teherana dve godine kasnije (decembarsko jutro 1943.) otići u svet istorijska fotografija na kojoj se vide tri najveća svetska državnika - Ruzvelt, Čerčil i Staljin. Nezajažljivi apetiti za naftom pomutiće do tada idilične odnose među okupacionim silama, pa će 1946. godine taj spor dospeti i pred Savet bezbednosti UN.

MOHAMED Reza Pahlavi je preuzeo vlast od oca, 16. septembra 1941. godine. Ostala je upamćena jedna fotografija na kojoj omalen, mršav i bledunjav mladić u dekorativnoj uniformi u parlamentu sa sabljom uz bok, čita tekst zakletve. On je, inače, voleo da čita knjige i da prelistava albume sa fotografijama koje su ovekovečili fotoreporteri sa njegovim likom. Pošto je bio niskog rasta, fotografi su tako podešavali objektiv da uvek izgleda viši. Podanici su ga čak ljubili u cipele i potpetice.

Poput oca, ni sin nije bio popularan u narodu. Zato je doživeo i preživeo seriju atentata i pravo je čudo kako je ostao u životu. Dok se mladi nepopularni šah kretao u uskom krugu svojih odanih oficira, piređivao maskenbale i zabave, putovao po zemlji avionima i helikopterima, dizao sebi spomenike, razvodio se i ženio, i na svoju zemlju uvek gledao iz "ptičje perspektive".

O liku ovog kontroverznog državnika napisane su hrpe knjiga na mnogim svetskim jezicima, od hvalospeva do totalne satanizacije. Dok je bio potreban Zapadu, analitičari su, uglavnom, veličali njegove državničke i ljudske kvalitete. Kad je bačena anatema na carski dvor u Teheranu, usledile su žestoke kritike, ruganja i omalovažavanja njegove ličnosti.

NIGDE DOBRODOŠAO
REZA Pahlavi je doživeo očevu sudbinu, da u belom svetu traži novi dom i novi život. Postao je međunarodna persona non grata, odbačen od Amerike, Britanije i celog zapadnog sveta. Zaustavio se privremeno kao očajnik u Panami, ali zbog opasnosti da bude izručen Iranu, promenio je maršrutu i u martu 1980. godine našao je utočitše u Egiptu. Već se znalo da boluje od neizlečive bolesti i da je smrt na pragu, što se i obistinilo 27. jula 1980. godine. Egipatski predsednik Sadat je organizovao državnu sahranu na koju nije došao nijedan državnik. U svojim memoarima svrgnuti šah je napisao:

- Amerikanci su želeli da ja odem. Upravo, to je bilo ono što su šampioni ljudskih prava i Stejd department i želeli.
(NASTAVLJA SE)