Ode mudrom Nikolau

Piše: Marko Marković
NA Devetom kongresu Komunističke partije Rumunije za šefa partije ustoličen je Nikolae Čaušesku, a 1974. godine postao je prvi predsednik Republike. NJegovom vladavinom, pisala je tada rumunska štampa, započela je "zlatna epoha Rumunije" ili "epoha Čaušesku". Ne zna se da li je poluobrazovani rumunski predsednik ikada čitao Nikola Makijavelija i njegovo delo "Vladaoc", ali ostaje gorka istina da je 25 godina upravljao zemljom u stilu srednjevekovnih despota i da je bio verna Staljinova kopija.

Sumnjajući u sve i svakoga, proveravajući čak svoj sopstveni identitet u jutarnjim časovima pred ogledalom, paranoično-narcisoidan u kontaktima sa ljudima, surov u obračunu sa partijskim (ne)istomišljenicima i stojeći čvrsto u okruženju porodičnog klana i ozloglašene policije, Čaušesku je gradio i izgradio kult vođe. Ne skrivajući bolesne ambicije da bude voljen od cele rumunske nacije i da jednog dana stane na tron rumunskih kraljeva. U izgrađivanju tog kulta, ključnu ulogu je imala dobro razrađena propagandna mašinerija kljukajći narod svim mogućim hvalospevima "mudrog vizionara", koji od Rumunije pravi "komunistički raj". Tako je, na primer, Kornelije Stojka, povodom 65. rođendana ovog lidera, napisao pesmu u omaldinskom listu "Skantejatineretulu", čije strofe počinju ovim rečima:

"Kad kažemo Čaušesku, mi kažemo de fakto zemlja"
"Kad kažemo Čaušesku, slavimo de fakto partiju"
"Kad kažemo Čaušesku, mi kažemo de fakto čovek..."

A ŠTO je narod zapadao u sve veću bedu i siromaštvo, okovan dekretima, rekvizicijom, restrikcijama, zabranama, prisluškivanjima i ponižavanjima, o tome rumunska glasila nisu smela da napišu ni jednu reč.

Interesantno je pomenuti da su taj i takav stil vladavine podržavale SAD. Odnose između Vašingtona i Bukurešta nije mogao ozbiljnije da poremeti ni talas emigranata, koji su masovno bežali na Zapad. I za to je postojao dekret po kome se Rumunima i pripadnicima nacionalnih manjina dozvoljavalo iseljavanje pod uslovom da prethodno izmire sve troškove prema državi u konvertibilnoj valuti za školovanje, lečenje, studiranje, postdiplomske studije i tome slično, uz obaveznu konfiskaciju imovine koja je prelazila u vlasništvo države. Emigranti su se hvatali za glavu kad su počeli da stižu računi za izlaz iz zemlje u iznosu od 20.000 do 50.000 dolara po osobi, pod uslovom da nisu mnogo koristili bolničke i druge usluge.

Proslavljena šampionka Nađa Komaneči za ono što je postigla na svetskim arenama u gimnastici, posebno u Montrealu, već u 16 godini dobila je orden junaka socijalističkog rada i sve moguće privilegije koje su davane vrhunskim ličnostima: vilu, kola sa vozačem, diplomatski pasoš, besplatne ulaznice, počasnu ložu na velikim priredbama, letovanje i zimovanje u ekskluzivnim hotelima i mnoge druge beneficije koje je teško nabrojati. Koliko je bila popularna, svedoči činjenica da je svemoćna supruga Nikolaja Čaušeskog - Elena - žarko želela da joj ona bude snaha, budući da je njen razmaženi sin Niku bacio oko na Nađu Komaneči, još dok su sedeli u školskim klupama.

SLAVNA gimnastičarka, međutim, nije imala onu pravu slobodu i ilegalno je preko Mađarske emigrirala u Sjdinjene Države. Niku je bio drugi bog u Rumuniji. Učenje mu nije išlo od ruke, ali mu to nije smetalo da već u 15 godini vozi brza kola, da pije svoj omiljeni "džoni voker". Tukao je i maltretirao svoje vršnjake, a u pijanom stanju usmrtio i nekoliko pešaka. I u sportu je vedrio i oblačio, pa je za popularnog fudbalera Miodraga Belodedića, kada je pobegao iz Steaue u Crvenu zvezdu, tražio da se ovaj fudbalski znalac strelja na javnom mestu.

Sve što je tadašnji američki predsednik Ronald Regan preduzeo u vezi sa kršenjem ljudskih prava u ovoj karpatskoj zemlji, bio je zahtev da se Rumuniji ukine status najpovlašćenije nacije u trgovini sa SAD. Bila je to samo pretnja, ali tu klauzulu Amerikanci nikad nisu ukinuli. Naprotiv, i trgovinski i politički odnosi sa najvećom supersilom sveta bili su stalno na uzlaznoj putanji. Zato postoje mnogobrojni dokazi, ali najbolji dokaz je istorijska poseta Niksona Rumuniji, 1969. Bila je to prva poseta jednog američkog predsednika jednoj socijalističkoj zemlji na Balkanu, koja je, uz to, bila i članica Varšavskog pakta.

Sigurno je da do ovakvih bliskih kontakata ne bi došlo da rumunski lider nije zadržao izvesnu "distancu" prema Moskvi (odbacio teoriju ograničenog suvereniteta koju je lansirao Brežnjev) i da rumunska diplomatija nije imala izbalansiran stav prema arapsko-izraelskom ratu u junu 1967. godine. Valja se podsetiti da su nesvrstane zemlje tada listom žurile da prekinu diplomatske odnose sa Izraelom, uključujući i Brozovu Jugoslaviju, dok Rumunija nije pošla tim putem i jednom mudrom diplomatskom strategijom zadržala je prijateljske odnose sa Arapima i Jevrejima, pa, može se reći, i sa celim svetom.

KRALJEVSKI U LONDONU
U ENGLESKOJ je Čaušesku dočekan kao nacionalni heroj, vozio se zlatnim kočijama u Londonu i primio najveće englesko odlikovanje od engleske kraljice. Možda su i tu počele prve nevolje, jer je Rumunija sticala poene na Zapadu isključivo na osnovu svoje spoljne politike. Nije reč samo o lošoj proceni, već i o interesu da se preko rumunskog predsednika povremeno udaraju "packe" Moskvi. Preko tih antisovjetskih ispada zamagljivana je unutrašnja stvarnost u zemlji. S tim u vezi, valja podsetiti da je Čaušsku odbio da učestvuje sa vojnim snagama u poznatoj vojnoj intervenciji u Čehoslovačkoj 1968. godine, a 1979. godine osudio je i sovjetsku intervenciju u Avganistanu.

(NASTAVLJA SE)