Kraj epohe Čaušesku

PIŠE: MARKO MARKOVIĆ

KAD je potrošio kredit na Zapadu i kad više nije bio potreban tom istom Zapadu, usledio je pad. Datumski je teško precizirati kad je Amerika "otpisala" rumunskog diktatora, ali činjenica da su SAD, Francuska i Velika Britanija u isti mah sugerisale Gorbačovu da nemaju ništa protiv da se Varšavski pakt umeša u rumunsku pobunu, bio je jasan signal da je "epohi Čaušesku" došao kraj.

I "Pismo šestorice" odjeknulo je kao grom iz vedrog neba, potpisali su ga poznati disidenti Silviju Brukan, profesor žurnalistike i bivši ambasador u SAD, Korneliju Manesku, bivši ministar inostranih poslova i svojevremeno predsedavajući Generalne skupštine UN; zatim George Apostol, nekadašnji sindikalni lider i član Politbiroa partije, Konstantin Prvolesku, osnivač rumunske Komunističke partije, Aleksandru Barladeanu, bivši član Politbiroa, i George Račanu, komunista-veteran. Oni optužuju vođu za kršenje međunarodnih sporazuma o ljudskim pravima i pogrešno upravljanje zemljom.

U PISMU objavljenom na Zapadu, ali ne i u rumunskoj štampi, izražena je zabrinutost za sudbinu rumunskog naroda, koji je izložen torturama i stalnim nestašicama hrane, struje, grejanja, a sve da bi se, tobože, otplatio spoljni dug. Nema sumnje, da je bušenju rumunskog naroda svakako doprinela i već probuđena istočna Evropa, koja je odbrojavala komunizmu poslednje dane. Počelo je najrpe u Poljskoj i Mađarskoj, a zatim se talas nezadovoljstva komunističkom vladavinom poput virusa raširio na sve zemlje "istočnog lagera".

Pod pritiskom masovnih demonstracija u Istočnoj Nemačkoj odlazi Erih Honeker, a nešto kasnije i njegov naslednik Egon Krenc. Ruši se Berlinski zid - taj simbol podeljene Evrope i sveta. U novembru Bugari zbacuju sa vlasti Todora Živkova i pripremaju teren za višepartijski sistem. U Čehoslovačkoj u novembru zabeležene su masovne demonstracije studenata. Štampa beleži da je tada granulo novo "Praško proleće". Predsednik Republike postaje nekadašnji disident Vaclav Havel.

Događaji se ređaju filmskom brzinom. Na ulice Temišvara, 16. decembra 1989. godine, izašlo je 5.000 demonstranata u znak solidarnosti sa deportovanim sveštenikom Laslom Tekešom, koji se zalagao za veća prava mađarske nacionalne manjine, 17. decembra, 10.000 demonstranata, u centru Temišvara razbijalo je izloge i spaljivalo knjige sa slikama Čaušeskua. Taj izazov prihvataju i studenti u Bukureštu. Rumunski predsednik, 18. decembra, stiže u trodnevnu posetu Teheranu, ignorišući događaje u svojoj zemlji, kao da se ništa nije dogodilo. Pre nego što je seo u avion, dao je "uputstvo" da se pobunjena masa najpre opomene rafalima u vazduh, a zatim pucati u masu. Očevici događaja govore o stotinama ubijenih u Temišvaru i drugim gradovima. Svetska štampa, 20. decembra, prenosi potresne scene krvavih događaja u kojima nisu pošteđeni ni žene ni deca.
ISTOČNONEMAČKA agencija ADN javlja o od 3.000 do 4.000 mrtvih i o narodnom buntu koji je zahvatio najmanje desetak rumunskih gradova. Dolazi do oružanog obračuna demonstranata i policije. SAD i Evropska dvanaestorica oštro osuđuju brutalno nasilje rumunskih vlasti nad nedužnim narodom. Svi raspoloživi podaci upućuju na zaključak da je epicentar pobune bio Temišvar, a u tom epicentru ključeve pobune držali su radnici hemijskog kompleksa "Solventul". Glavni inženjer u fabrici zahteva od jednog generala da za 15 minuta povuče vojsku u kasarne. U protivnom, zapretio je da će ceo fabrički kompleks odleteti u vazduh. Tenkovi su se povukli sa ulica i to je bio prvi signal solidarnosti sa narodom. Policija i dalje puca na sve što je živo i u pokretu, a ranjenici ne mogu da dođu ni do lekova. Iranskim ajatolasima nije progovrio nijednu reč o dramatičnim zbivanjima u svojoj zemlji.

Preki vojni sud izrekao je, 25. decembra 1989, smrtnu kaznu paru Čaušesku. Dok su ih vojnici sprovodili na gubilište, supruga Elena se obratila vojnicima ovim rečima: "Bila sam vam kao majka", na to je jedan vojnik odgovorio: "Kakva si nam majka bila, ako si ubijala naše majke?" Pošto je izvršena smrtna kazna nad diktatorom, koji je četvrt veka vladao Rumunijom, u Bukureštu je izabrano novo rukovodstvo kome je narod, u početku, poklonio neograničeno poverenje. Za predsednka Fronta nacionalnog spasa izabran je Jon Ilijesku, predsednik današnje Rumunije. Bila je to socijalna erupcija sa jakim nacionalnim obeležjima, naglašava u svojoj knjizi na prvoj stranici "Rumunija u trenutku istine" autor i predsednik današnje Rumunije Jon Ilijesku.


POTERA ZA DIKTATOROM
IAKO su predsednička palata i zgrada televizije, radija i Ministarstva odbrane, već bile u rukama naroda i vojske, artiljerijska paljba i vatra iz automatskog oružja nisu nijednog trenutka jenjavale. Žrtve niko nije uspeo da izbroji, ali kako su zabeležili specijalni izveštači jugoslovenskih listova, 24. decembra 1989. godine, broj poginulih nije bio manji od 12.000. Na aerodromu "Otopeni" u Bukureštu osmočlana ekipa Međunarodnog crvenog krsta zatekla je oko 600 ranjenika. U paničnom strahu brčani par se ukrcava u helikopter i sa platoa Predsedničke palate 22. decembra 1989. godine beži u nepoznatom pravcu. Vojna avijacija je odmah blokirala vazdušni prostor i prisilila helikopter da aterira kod mesta Titu, na putu prema Trgovištu. Počinje velika potera koju direktno prenosi televizija.
(NASTAVLJA SE)