Hoklica pored maršala

Piše: Ivan Ivanji
TITO je 1976. godine bio smešten u jednoj rezidenciji u "gradiću". Nudili su mu i celi jedan zamak, ali podalje od Berlina, tako da bi gubio mnogo vremena pri dolasku i odlasku, ali to je odbio. Veći deo nas bio je u hotelu "Grad Berlin" u kojem se konferencija održavala. Bilo je leto i neobično toplo. Klimatizacija hotela bila je podešena tako da dobro hladi samo prizemlje, međusprat i prvi sprat, gde se odvijalo sve zvanično, nije bilo dovoljno energije za hlađenje celog hotela, tako da je u našim sobama bilo nesnosno vruće, a prozori uopšte nisu mogli da se otvaraju. Zbog toga smo ujutro i uveče što duže sedeli u holu i salonima pri ulazu.

Jednom mi tako u rano jutro prilazi čovek iz nemačke bezbednosti i saopštava da je na ulazu neka mlada žena i tvrdi da je u Titovoj pratnji, ali da je zaboravila legitimaciju. Članovi delegacije i pratnje su, razume se, imali posebne legitimacije i značke. Ja sam prvo mislio da je nemoguće i samo što to nisam i rekao, sva sreća, međutim, da sam ipak sve preneo čoveku iz našeg obezbeđenja.

- Opet ona! - uzviknuo je i otišao prema ulazu.

Saznao sam da je to bila Titova maserka, zgodna, mlada Dalmatinka. U Beogradu se šuškalo da je Titova ljubavnica, da su se Tito i Jovanka posvađali zbog nje. Tačno je, međutim, samo da je Tito celog života bacao poglede za lepim ženama, ko bi mu to zamerao? Sigurno je ranije bio veliki junak i za ženska srca, tip čoveka koji ima uspeha kod drugog pola, bez obzira na to kakav položaj inače u životu ima.

POSLE završetka zvaničnog dela konferencije u Berlinu za sve učesnike priređena je večera u Palati Republike. Predsednici i generalni sekretari seli su za jedan sto, a nas ostale su rasporedili širom velike sale, ja sam se radovao što ću na miru dobro da jedem. Međutim, jedva što sam progutao drugi zalogaj prvog predjela, kad mi priđe neko iz nemačkog protokola i naredi:

- Dođite kod svog predsednika!

Tito je sedeo pored Honekera, dve stolice dalje Brežnjev. Razgovor se vodio direktno na ruskom, što su svi znali, ili, između Nemca i mog predsednika, na nemačkom jeziku. Meni su postavili sedište bez naslona, kakvo smo u Banatu zvali "hoklica", iza maršalovih leđa. Jugoslovenski protokol je smatrao da je prevodilac po rangu "vazduh", kao sudija kad ga udari lopta na fudbalskom terenu, pa nas je smeštala uvek levo od šefa i za vreme svečanih ručkova i večera, tako da smo normalno mogli da jedemo, a sa Titom to pogotovo nije bilo problem, zato što bi on sa gostima sa tog područja razgovarao direktno na nemačkom jeziku, ja sam prevodio samo zdravice.

Na osnovu memoara jednog od Staljinovih prevodilaca znam da je tako bilo i kod njih. Čovek je opisao jedan susret Staljina i Čerčila za vreme rata: Staljin govori, on prevodi, a Čerčil jede. Zatim Čerčil odgovara, on prevodi, a Staljin jede. Najzad za tren obojica ućute, grešni kolega stavlja zalogaj u usta, Staljin iznenada ipak kaže nešto, on hoće brzo da prevede, pa se zagrcne i mora da pljune... Valjda da bi se takve stvari izbegle, istočnonemački protokol je prevodioce smeštao na posebne stolice iza leđa funkcionera i nije im postavljao tanjire. Tako sam ja sad sedeo, em mi je bilo neudobno, em sam bio gladan, svaki čas sam morao da se pomeram da ne bih ometao kelnera, pošto sam tako nespretno sedeo iza leđa političara nisam čak ni čuo o čemu razgovaraju, što bi me svakako zanimalo. Rečju, bio sam duboko nesrećan.

Pošto su se drugovi najeli, Tito je počeo da obrađuje svoju cigaru, pa sam, da bi od mene bilo bar nekakve koristi, uzeo sa stola upaljač i ponudio mu otpozadi vatru. On je rasejano rekao na nemačkom:
- Danke!

Ja sam, onako besan i gladan, otprilike pomislio: budalo matora, ne znaš više ni ko sedi pored tebe. Naravno da glasnu reč nisam izustio, ali Tito se trgnuo kao da jesam, okrenuo prema meni i rekao:

- Uostalom, čitao sam onog tvog Dioklecijana!

ROMAN o caru Dioklecijanu i događajima na njegovom dvoru pisao sam pomalo misleći i na Tita. Dioklecijanov "čovek za javnost", koji nije istorijska ličnost, u romanu se zove Blazije, a mislio sam na Blažu Mandića. Što je Tito pomenuo baš tu moju knjigu, do te mere me je iznenadilo, da nisam smogao ništa pametnije da odgovorim, nego:

- Ma nemojte!

- Jeste. To sam već odranije hteo da te pitam, kako se vladalo onolikim carstvom bez radio-veza?

Objasnio sam da je bilo carskih kurira, da su galopirali od stanice do stanice, gde bi menjali konje, da bi što brže dostavili vesti, i dodao:

- Carevi su tada obaveštenje sa drugog kraja svoje imperije dobijali s zakašnjenjem od nekoliko nedelja, možda i meseci, ali svejedno nekoliko meseci ranije nego svih ostalih. A vi danas obaveštenje dobijate najčešće istovremeno sa najširom javnošću...

- Ima nešto u tome! - Tito se zamislio za tren, pa se obratio Honekeru: - Znaš, ovaj moj prevodilac, on je u stvari književnik koji je napisao roman o rimskom caru Dioklecijanu...

- Koji je na nemačkom upravo izašao u Nemačkoj Demokratskoj Republici! - dodadoh brzo. - To moraš da pročitaš! - reče Tito. - Da, da, svakako! - učtivo odgovori gospodar istočne Nemačke.

- Mogu li da vam pošaljem jedna primerak sa posvetom, druže Honeker? - uključih se u razgovor.

- Razume se, ja vas molim da to učinite! - kaže naš učitivi domaćin. Nije teško zamisliti koliko se moj istočnonemački izdavač obradovao kad sam mu to javio. Verovatno i zahvljujući tome doživeo je tiraž od 100.000 primeraka.

Tito meni šapatom;

- Onaj Breht, ona majka, kako se to tačno zove na nemačkom?

- Mutter Courage - rekoh Titu.

- Znaš, on je preveo i Brehtovu Mutter Courage...

Imao je slonovsko pamćenje. Ne znam da li je ili u Beogradskom ili u Jugoslovenskom dramskom pozorištu gledao Brehtovu "Majku hrabrost", ne znam kako je uspeo da zapamti da sam je ja preveo. Posle tih nekoliko rečenica on se s drugom temom obratio Brežnjevu na ruskom.

PARTIJA I JEZIK
MALI "jezički sukob" imao sam jednom i sa Stanetom Dolancom, tada sekretarom Izvršnog komiteta SKJ, i to u Titovom prisustvu. Dolanc sedi desno od Tita, ja, prevodilac, kao što je uobičajeno, levo od njega, preko puta Vili Brant i delegacija njegove Socijaldemokratske partije. Mesto zbivanja je jedna vila na Bledu. Dolanc, koji je dobro govorio nemački, iza Titovih leđa ispravlja nešto što sam preveo.

- Grešite! - šapnem mu, ljut što mi upada u reč i smeta.

- Ja sam, naravno, u pravu! - ostaje on pri svome.

- Ako se radi o stavovima Partije, svakako, ali što se tiče nemačkog jezika, niste!

Tito sve čuje i šaleći se donosi odluku:

- Smirite se iza mojih leđa! Što se nemačog jezika tiče Ivanji zastupa stavove Partije!

(NASTAVLjA SE)